Vida Nenadić
- poezija -

PUTOVANJE AVIONOM

Sedela je
na praznom sedištu do mene,
zaogrnuta kaputom, punim mirisa prošlosti,
umotana šalom, obojenim bojama prolaznosti.
I za svaki slučaj,
vezana pojasom sigurnosti.

Tako visoko,
nadneta nad zemljom patnjom obeleženom,
kuvala je vino na mojim usnama,
sa mnom uz viski nazdravljala.
I gledala me kao da me oduvek poznaje…
Ona… u dušu hermetički zatvorena.

Gledala me je pogledom kojim se ne gleda
kroz ružičasta stakla, bez dioptrije.
A trebalo je sama da uđem u novo vreme
i nove prostore.
Trebala je da me ostavi
zauvek… u pređenom.

Ona je bila moja prošlost.
Ona sam ja, dok ulazim u novu običnost,
na još jednom u nizu letova
koji navodno vodi ka ostrvu svetlosti.
Ona me u svodu nebeskom upisa
u večnu prolaznost svega.

***

NEĆU VAM REĆI IME GRADA

Neću vam reći ime grada
u kom me moji koraci još traže.

Neću vam reći ime grada
čiji su mostovi duži i od života.

Neću vam reći ime grada
nad kojim je nebo bilo kao šatorsko krilo.

Neću vam reći ime grada
u kome naučih da kad stignem,
uvek ponovo krenem.

Neću vam reći ime grada
koji nikad ne podleže zubu vremena.

Neću vam reći ime grada
u kome sretoh i one druge oči,
boje oblaka.

Neću vam reći ime grada
u kome sam kucala na svoja vrata iznutra.

Neću vam reći ime grada
koji bejaše premali kavez za moja krila.

***

U SLAVU
(NE)ZABORAVU

U početku beše pitanje.
Ni kasnije
nije bilo ništa jasnije.
Ni kad mi je gazela
korak odnela.

Da li ću te moći
opet naći
u nekoj novoj noći…

Sad, kad je vreme
teško breme,
da mi u hladu
neke senke daleke
svetlost čista
opet zablista …

U svakom irisu
i njegovom mirisu,
u proredu
u dugom drvoredu …

I da kad me zima
uhvati za bradu
u nekom drugom gradu,
opet pravim limunadu
od tvojih limuna,
kad na tebe
još nisam imuna…

Ne plači, nejači!
Neću paliti sveću
u slavu
(ne)zaboravu.

***

U IME NEBA

Zbog presečene trake
zamršenih misli,
zbog prašine na slikama,
požutelim od zuba vremena

Zbog praznine koja je sve veća
u nekim srcima,
zbog vode što se sve više
skuplja u kolenima

Zbog nedostatka vazduha
u skršenim grudima,
zbog viška vina u
sklerotičnim venama.

Zbog manjka kiseonika
u davno ispranim mozgovima
i u ime neba nad nama,
hvala na poseti.

Predstava je završena.

Ovo je njen kraj.
Zato vi sad idite
u svoje početke i krajeve.
I u taj večni, plavi beskraj.

***

ŠTITEČI SE OD PROMAJE

Dok na istoku duvaju vetrovi,
a na zapadu sija sunce,
ja sam na n’tom kilometru mojih želja,
između zidova kuće snova
sa sedam prozora.

Kroz prvi, što na istok gleda budi me svitanje.
Kroz drugi, ja gledam skamenjeno ti more u modrim očima.
Kroz treći prozor vidim samo zvezdano nebo.
Kroz četvrti me najlepše ogreje sunce.
Kroz peti mi ptice uleću u snove.
Kroz šesti u daljini naslućujem brodove.
A sedmi prozor
obično otvaram nekako nazor.

Onda ih
štiteći se od promaje,
pozatvaram sve
i širom otvorim ulazna vrata kuće,
na temeljima ljubavi građene.