Saša Dragojević
- poezija -

BUDVA

Bezvezne tezge i platno
na njima što se viori
vetar i more
pivo i noćne more

Gužva kroz koju se probijam
deluje tako daleko
noge koje me nose
ne, ne osećam ih

Ljudi, slike, svetla
velika lutka u noći
što se vrti i čini
glupake srećnim

Ponovo pivo i
kamena stolica
u zidu
podseća na prošlost

Svetlo na pučini
i umorna duša čeka
kraj smene, čeka kraj noći
čeka kraj života

Umorna duša čeka
da dođe kraj svemu
patnji, bolu, gladi
strepnji, životu

***

SEDEO SAM TAKO

Sedeo sam za praznim stolom
i čekao da je vidim
da bar za tren smirim
srce što neda glavi mira

Da oči uprte u sivilo
zgrada odmorim na njenoj kosi
i milujem je pogledom nežno
kao vetar što uzdiše
dok prolazi kraj njenog lica

Sedeo sam tako bez snage
da mislim, bez želje da dišem
da postojim bez njenog pogleda
u mojim očima
bez njenih ruku u mojim rukama

Sedeo sam tako….

***

DUNAV

Malo vremena
imaju oči
beli dan
šarena voda
psi veselo
trče gospodaru

Duž života
koračaju noge
galebovi, deca
zvuk što
remeti vodenu
dolinu

Umorna gospođa
pohlepno pije iz
opasne po prirodu stvari
seda dok vetar
njiše usnulu
travu na obali

***

LIŠĆE ŽIVOTA

Prostirka bakarna
tiho jesen rađa
šum prastari
ponovo se čuje

Probuđeni da bi
umirali
postojimo a
zašto znamo li

Opet zemlja naginje
se tromo
svakim danom
sunca je sve manje

Opet čovek
taj večiti borac
menja svoju dlaku
a ćud da li menja?

Gotovo je, svode se računi
malo nam je toga preostalo
samo magla u svitanje rano
i po koje drvo zadocnilo