Ratko Petrović
- poezija -

MENE JE GRADILA PATNJA

Mene je gradila patnja,
uz zli osmeh sudbe.

Tuga, u korak, išla k’o pratnja,
i pravila crte lica - muške i grublje.

Mene je kovala zla sreća,
i kvasila kiša, prljava i žuta.

I hiljadu me je pratilo sveća,

da vide, kako skrećem s puta.

***

PESMA JEDNOG – KRALJA – „HERCA“

Imate jako dopadljiv lik,
ja bih Vas Damo “karo”,
pre nego Damu “pik”

Nije stvarno nikakav ćef,
ja bih pre Vas Damu “karo”
nego Damu “tref”.

Ja bih Vas okitio, i obuk’o u nerc,
pre bih Vas, Damo “karo”,
nego Damu “herc”.

***

ŽRTVOVANJE

Tvrdiš da ti se čun,
odvezao i zagubio u mraku
na divljem moru,
i ja odma’ spaljujem sve svoje galije,
da osvetlaju svojim plamenom
tamnu morsku noć…

I da nađemo tvoju malenu barku.

I dok gore moje galije,
i tonu moji brodovi
iz vatre, u vodene dubine,
da bi našli taj tvoj čun…
Mene plaši koga ću naći
za njegovim kormilom!

***

LIŠĆE

uz doboše kiše,
streljački vod vetra
je poobarao lišće

liske, još uvek
pune sunca,
pune leta

umiru,
kao jato,
zlatno - zelenih
riba,
nasukanih
ili
bačenih
iz mreže,
u potpalublje
jeseni

stiže sivo,
kroz moje
prozore

jesen je
ušla
u moju ulicu

jesen je ušla
u mene

ležim na gomili
u tom potpalublju

zreo,
pre vremena

***

SMRT

čovek kada odlazi,
ostavi par praznih cipela
koje niko neće želeti
da nosi posle njega

pomalo dronjavog veša
na žici

zabeleženu
osamdeset četvrtu
stranicu
sporo čitane knjige

ribice koje
kruže, gladujući
u staklenoj kugli
sa plastičnim biljem

čovek kada odlazi
ostavi upaljeno
svetlo u toaletu

i ostavi svoju genijalnost
na vidno mesto, da je nađu
kad nastupi smrt

u džepu,
iskorišćenu kartu za
gradski prevoz

i čovek
kada odlazi
ostavi
jedno telo

a nekad,
ako je imao
nameru da ode:

ostavi i poruku
o tome