Slobodanka Živković
- poezija -

PUTNIK

Nisam više putnik na drumu
Nego sam drum po kome prolaze
Gladni i siti.

Svi traže svoje izgubljene puteve
I od svega se plaše.
I da bi bili jedno,
Da bi u mraku videli duboko,

Svi zatvaraju po jedno oko.

Da ih prehranim, da ne poumiru,
Ignorišem ništavilo stvarnosti
I svima nudim Popinu Koru.
Po nevidelicama ih odvodim u grad
Tih, tih kao da je na umoru.

Ponekad i svoju senku medju njima izgubim.

Obuzme me strah
Puteve povratka kako da utuvim
Pa nasumice izgovaram reči
Odbegle iz Kore,
Reči koje ne mogu izdržati
U zlatnom okovu pesme
Te se ponovo otvaraju nebesima
U starom svome liku:
Čujem poznati pseci udar
Udar zuba o zube

Vidim
Vidim ne sanjam
Milosrdne slonove ubijaju
Zbog elizabetanskog kaveza za ptice
A mnogoobličja slute samo oni
Koji mogu da se raduju,
Kao deca, bez straha i požude.

Sve stvari najednom dobijaju oči.

I nema znanja koje me može isceliti.
Ni Lazara vaskrslih za vedrinu praskozorja.
Samo drum… širok i zvonak kao tuga,
Drum što ide sve dalje a ne odvodi nikuda.

***

MUK

Hodam kroz čudnovate predele u mojoj glavi.
Nalećem na sebe i prepoznajem se po prvi put.

Usamljenost je kletva.

Uključujem TV.
Civilizacija smlavljuje Erosa.
Eksplozija potresa ekran.
Svetlost pada iz vazduha i vazduh gori.
Noći konja je kraj!
Sad ljude ubijaju, zar ne!

O, dobri i plemeniti Bože!
Alku po alku iskovali smo lanac
Oko sopstvenog vrata.
Isus i dalje nosi svoj krst
Kao da se ništa nije dogodilo.

Daj nam ponovo Tvoj blagoslov!

U ehu krika – tišina…
Konačni muk.