Jurak Ot Petrof
- poezija -

NEMAM

stare dane, duge noći
mizerne birtije, dobre poraze
sve to i
tvoja sena iznad mojih jaja
naginješ se da pušiš
naginješ se na kolenima
o je, koliko usana
o je, koliko karmina i litara parfema dovde
dopusti mi da sakrijem tvoju ljubav
da te poljubim uz času ili dve
da te suočim sa svim oblicima kroz koje postojiš
jedno pitanje, jedan odgovor i jedno ljubavno pismo u pesku

pusti zgrade da ganjaju nebo
još uvek imaš vremena da me sretneš
i 1.000 snova da razumeš
kol’ko dole glas, kol’ko?
kol’ko metaka u šaržeru, kol’ko tela ispred cevi?
kol’ko duboko klin, kol’ko?
kol’ko udaraca prije podne, kol’ko krstova posle podne?
našao sam svetlo na kraju cigarete
i sećanja zaglavljena u daskama na podu
pusti melankoliju da piše pisma u prašini
mrtve ljubavnike, slomljene kosti u zubima kera
pusti maglu da guta brodove
pusti kišu da piša u okeanu i grad ispružen na pločniku
pogledaj, mesec slavi pucajući u zvezde
noć pljuje pijance na ćošku
izađi napolje iz svih kreveta u kojima si bila
ovde ima dovoljno soba za čežnju u tvojem srcu
ne mogu da sahranim ovo obećanje
ne mogu da vidim kroz ovu zavesu - i ja moram da plačem
kilometre, milje i časove
živce, rane i prašine trebali su mi do pristaništa
donesi tvoju pičku još jednom
donesi je i udavi ljubav unutra
prokletstvo, jebao bih te do kraja razuma
odveo bih te do kraja taštine, kad bih ti prepoznao “dok” u pupku.