Jelena Stojković Mirić
- poezija + umetnička dela -

PROLEĆNA GOSPOĐICE

Prolećna Gospođice,
s’ Vama sam uvek uživala,
vrapce hranila, prizivala,
na igralište školsko vratolomno istrčavala.
Na Vašoj zelenoj kosi
prvu sam gimnastičarsku Zvezdu
sobom kroz vazduh ispisala.

Sećate se,
bila sam jako uporna.
Vidite li ožiljke od povređenih kolena?
Nikada Vam neću moći
dovoljno zahvaliti
što ste tako nesebično,
Vaše kose

preda mnom prosuli..
Te Zvezde što izbiše iz mene
zahvaljujući Vama
odrekoše se davno
prideva gimnastičarske
i poprimiše mnogo uzvišenija značenja.
Sećate se mog pogleda
kada sam Vas
kao mali detektiv, vireći iza zavese
uhvatila
kako mojim brezama
udišete vetrove hlorofila?
Plela sam venčiće od Vaših beličastih rada
i na glavu kao princeza stavljala
iako sam i klikere muškobanjasto igrala.
Nemirna detinja duša
tako je rado plesala sa Vama.
Nikada Vam neću moći
dovoljno zahvaliti
što ste mi
poslali veverice…
Kako su to mila i slatka stvorenja
i kako sam se samo smejala tog dana.
Jedino Vam zameram
što ste tako nepažljivo
poslali u našu varoš ono Lane.
Nije se snašlo.
Tužna sahrana,
ne želim se sećati tog dana
kada su sva deca bila su uplakana.

Ne, nisam se budila sa Vama
kao ostali…

Mene je budila gospođica Zima,
mene su budili njeni sinovi snegovi
mene su opijali njeni kristali
na prozorima moje sobe.
Oko mene su predivnu srebrnastu koprenu
isplele pahulje.
Da, budila sam se sa njima,
na desnoj ruci
zauvek ću nositi
srebrnast prsten poverenja
iako me Gospođica Zima
lagano izdaje, negde je skrila svoje sinove…
Da,
pijana sam srebrnasto, bila i ostala
i ne mogu Vam objasniti,
u reči pretočiti tu ljubav među nama.
I danas se prospem po snegu,
ljubimo se i nežno i divlje.
Meni su zenice nemirni kristali,
meni je koža ostala bleda od tih milovanja.

Kao i svaka velika ljubav,
ona me ranila.
Gospodin Februar me iznenada
brutalno išibao,
od boli me zaledio.
Nažalost
i dalje se gledamo mrko preko ramena,
a slutim, priželjkujemo
da se taj prokleti slučaj
završi s’ mirom u našim dušama
da konačno svanemo sa rukom u ruci jednog dana.

Nisam Vam rekla
mene je volelo leto
mene je volelo Sunce
mene su volela mora
mene su volele reke
mene su volele vode.
Gospođa Leto je tako zanosna dama
i ja sam se uz nju nekako
iz larve devojčice, pretvorila u leptira.
Ribe su se volele igrati oko moga tela.
Uvek se dešavalo da dopliva neki bezvezni Som
i da me izgrebe svojim krljuštima.
Srećom, izvlačila sam pouke iz tih neplivačkih dana
te se eto naučih nositi sa Somovima.
Ne znam da li je sve to bilo
slučajno il’ namerno
i ne kanim se sad razmišljati o tome.
Želim Vam došapnuti
da su me voleli Delfini
i jezerske, nežne trave.
U tu čast, želim popiti sa Vama
kapljicu najslažeg pića Vaših radosnih mirisa.

Zaboravih Vam reći
mene je rodila Gospođa Jesen,
mene su rodile jesenje kiše i vetrovi
mene su hranile jesenje voćke
i zato sam ovako šašavo šarena.
Ponekad padam sa kišama,
letim sa jesenjim lišćem platana.
Priroda majka je takva
i ja joj ne mogu, nit’ želim
zameriti na tome,
bar ne sada.

Gospođice Proleće
zaslužili ste ove plavičaste zamahe mastila,
zbog svih Vaših pojava.
Vi, znate, naravno
koje ime nosi moja najdraža Vaša pojava.
To nek ostane među nama.
Oprostite mi na neverstvu,
to se jednostavno dešava
da budim se sa Srebrnastim na grudima,
da letim i padam šareno-šašava
i da se ponekad setim Voda
i svih njenih darova.
Možda delujem grubo…
Oprostite mi,
to moje iskreno biće
noćas razgovara sa Vama.

Ne bih da zvucim tužno,
al’ biće mi jako žao
ako se jednog jutra ne probudim u Vama.

***

PLESAČICA

Prsti kliziše po bezobličnoj masi
njihala se
udisala moj dah.
Rađanje…
Izronilo je lice plesačice
pružila je ruke,
iako sam bila vazdušasta prozirna masa
otelotvorila me tek rođena.

Fizička prisutnost je optička varka.

Postojanje se ne podrazumeva,
možda se probudi oko za tebe prozračnu
možda te izvaja neko, vazdušasta maso, kao ja,
govorila je plesačica.

Plešimo, ovaj razgovor potaje zamoran,
imamo jedna drugu.

Glineno-romantični ples ljubavi.

U odsustvu svih oblika svesnosti mog postojanja, prisustva,
terakota je bila svesna
da sam tu.

***

BRAZDE U NAMA

Zaoru se neke brazde u nama
smeđe oranice
stane klasje nicati
k’o hlebom da nas hrane
brazdice.

Zaoru se neke brazde u nama
prašnjave oranice
nekad su sušne godine
ni ptice ne sleću na takve stranice
nekad su puste
samotne godine.

Zaoru se neke brazde u nama
bele oranice
i stanu lednici se, po njima hvatati,
a studen nikad ne poljubi proleće.

Zaoru se neke brazde u nama
žute oranice
i stane suncokret nicati
zagrli tračke zrna maslačka
i stanu toplinom plesati
k’o da se nikad neće plesači umoriti.

Zaoru se neke brazde u nama
plave oranice
i stanu lake bele lađice
njima broditi
i zapevaju galebovi
k’o da se svirac nikad neće umoriti.

Zaoru se neke brazde u nama
i stanu klasja kiša i magla nicati
naiđu bure
k’o da se nikad neće smiriti.

Zaoru se neke brazde u nama
modre oranice
i stane mesečina nicati
pa nam je s’ zvezdama leteti
k’o da se nikad krila neće slomiti.

Zaoru se neke brazde u nama
šarene oranice
i stane sitno cveće nicati
k’o da nikad neće venuti.

Zaoru se neke brazde u nama
u zagrljaj livade ne kane hitati
stanemo njima pokatkad šetati

nikad neće zarasti.

***

ŠEŠIR

Korak
dva
ništa.

Uvek si bila centar
svojih unutrašnjih svetova.
Živela u carstvu snova
pod ovom kapom
zemaljskom
što te žuljala
u oko
prst ti nabola
a volela si je
i konce ružne s’ nje
k’o sa ofucanog šešira
sasecala
u krasnije niti
dublje se zagledala
k’o u retke bunare
bistre vode
i pila
i očima i rukama
i usnama
i trepavicom i nogama.

I šta si naučila?
Ništa.

Dušina enciklopedija
malo se proširila

ni to nisi naučila
takva se rodila.

Korak
dva
ništa.

***

NISAM VIDEO MARIJA

Cepala si papire
špahtlom sa zida ljuštila
davila u kadi
ribala sa tepiha
Dane.

Smejao sam se, Marija
dlanove si ispružila
sa puklim žuljevima.

Kako si samo drska
bezobrazna
nezajažljiva
neskromna bila
za razliku od mene, Marija.
Tražila si dan
sa mirom u plućima
i još si htela svojom glavom misliti, Marija!

Mislio sam da si magarac
a ti si bila običan konj.
Mislio sam da si orao
a ti si bila obična mala ptica.
Mislio sam da si lutka sa končićima
a ti si bila već oblikovana skulptura
neobična jer je disala.
Mislio sam da si drvo
a ti si bila obična grančica.
Mislio sam da si medved
probudićeš se i reći
noćna mora
a ti si bila sova.

Smejao sam se, Marija
dok si molila
za malo svetla
u tim tvojim neskromnim željama
uvek sam računao
na tvoju zakletvu
da u tami nećeš živeti,
znao sam da ćeš moliti.

Mislio sam da si od čelika
da si delfin koji će uvek isplivati
iz ponora mog igranja.
Nisam te čuo, Marija
dok si se u sebi obrušavala kao lavina.
Nisam ti pružio ni prst
pustio sam te niz liticu,
vrata
Marija.

Bio je dan
kad se ni gromova nisi plašila.
Nisi oprostila
što sam te gađao kamenicama ravnodušnosti
što sam te streljao ledenicama praznog pogleda
što sam ti malo iseckao srce
što si bila na nišanu
mojih eksperimenata slamanja.
Malo sam te ubio, pa šta
zašto si toliki baksuz, Marija?

Kažem ti,
nisam video
kolika je dubina
tvog voljenja.
Nisam video ni kad si se onesvestila
nisam video da ti jednjak proždire gorčina
nisam video, Marija.

Negde sam izgubio
oči i srce i uši i dušu
tih dana, Marija.
Mislio sam da uživaš
u dušinim ranama,
nisam video koliko si me prezirala.

Vrati se, Marija
sad ti verujem da mesto jajnika imas ….

mušku pesnicu
kojom zalupiš vrata.