Ana Prodanović
- poezija -

BLAŽENA NOĆ

Blažena noći nevinoga greha,
gde se zatvara usnula pora,
uz odjeke razularenog smeha,
na licu ostaje urezana bora.
Anđeosko lice smeši se u tami,

orošenog čela pratim zvuk klavira,
vreli pogled sve me više mami,
dok usamljeni pevač staru pesmu svira.
Povetarac budi još pospane grane,
pogled mi prati treptaj poslednje zvezde,
na obzorju zora skoro će da svane,
usamljene senke mojom glavom jezde.
Ponori mračni dubokog beznađa,
duša kleta traži deo neba,
a oštar bol iz utrobe se rađa,
na stolu kora osušenog hleba.
San ko avet moje misli guši,
slana suza meki jastuk kvasi,
vreli dah je kao vetar suši,
tek rođeno polako se guši.
Hladni srsi telom mi gmižu,
lavež pasa košmare mi nosi,
dok anđeli senku straha dižu,
u daljini kosač neviđeno kosi.

(ona će nekad biti potpuna i dovršena)

***

MARIJA

Na polju nevidljivih cvetova,
jedino tvoja mašta treperi.
Mirisni tamjan tvojih ideala,
kako mogu biti prosta, to je
Bodlerova teorija o raju!
Sve besane rastanke, praćene
pesmom, pomalo u težnji da se
ne dese, smišljala si svojom
prilikom nežno.
Opet strpljivo, dugo čezneš,
kao mali fantast pevaš, sanjaš,
u horizontima Madagaskara
praviš strašne oluje!
O zaboga, kada bi samo mogla reći,
na svetu postoji samo jedna Marija.
Ona sa svojim setnim pogledom,
sve one imaju pogled stvoren za tugu.
Opet ista ta, sa osmehom koji bez
prekida nadrasta Rilkeovu ljubav.
Sestra, bratanica, majka sveta, možda
i poznanik, uvek si Marija!
Verujem da nikada to nećeš
prestati da budeš.
Marijin hod, to je zvono, uvek zna u
kom kutku mog života može stanovati.
Ni Geteova Laura, neće dostići njenu
kanconu…
I nije Marija baš uvek sveta,
ima u njoj strašnog pakla, gde sav
zvezdani sjaj zgasne na tren.
Pa to je gore od političkog rata!
U Mariji ima komune i liberalnog sjaja,
ona je dete, malena iskra…
Razmišlja o transcedentu i revolucionarno
reklamira folklor.
U njenoj postelji ostaće zamršeni
mnogi umovi, a ona će opet biti nevina.
Može vas beskrajno tvrdoglavo ubeđivati,
u neku istinu, samo njojzi znanu.
Ma, zalud sve priče i poredbe smele,
tamo gde Šekspir sanja, Marije su svoje
zlatno doba preživele…

(šansonjerskom duhu ljubavi)

***

KRALJICA

Gone me snovi nekih tuđih
ljudi, vekova.
Muče me stežu u dahu nestaju,
pa se opet rode .
Slinave i prolivaju suznu
dolinu očaja, tamo
na nekim ivičnjacima prošlosti,
moja se duša
odvaja od tela i grmi bol ko
najljući eho.
Mala iskra obasjava ugao oka,
mala slavlja,
male radosti, malo i nimalo dotiču
me, stradam.
Delić veštačkog tebe čupa
moje trzaje
i ko noćas može biti jači, kad
su moje nade zgasle.
Goniš me gore nego umrla duša
nekakvog fantasta…
Na površini laž ko suza najiskrenija,
čista i ludo spokojna.
A ja kao da kamen ili gori vakum u
sećanju i grlu držim.
Čekam da dozri osećaj samoće, pa
da odlučim u
šta da ga pretvorim, ovako hladna.
Da li da stanem u
lavini krupnih jecaja ili da potonem
zajedno sa tobom.
Idejo satkana monstruoznim bezazlenostima,
ti tako nevina.
Polako me vodiš, ja i ne verujem ali idem.
I koga je briga i ko uopšte
zna šta je to, sve dok ga isti žar ne dotakne.

***

BEOGRAD, NOĆ I TRIKOVI

Veliki je prostor, san i oblak,
let bez prestanka.
Vladavina saznanja, mladih umova.
Koliko će toga ipak ostati na kraju?
Koliko će biti u uličnom zagrljaju?
Grozna tišina, krade uzdahe,
dok se neka svetlost ipak nazire.
On je lep, samo ima svoja doba,
trebalo bi da se nauči, tiho,
ponekad da se voli i proba.
Dok stojiš, kraj luke odlazećih vremenskih
distanci i vidiš likove razularene vlastele,
prolaze kraj tebe trenuci nostalgije,
bogatstva, zubima razgriženi moral.
Jedna zvezda puna uspomena,
umotana svicima noćnog nadanja.
Polagani uzdasi usporenog čišćenja,
koraci, tupkanje podpetica, bunde za
specijalna revijalna izdanja.
Frapantna oduševljenost erotskim slikama,
tek otkrivenog talenta, kikotanje ruža na
usnama sumnjivog morala.
Molim vas aplauz, ja ću u zadnjem redu
navijati i vikati glasno bravo!
Bravo!
Za genijalnost!
Genijalnost razumevanja, sitnih birokrata.
A vi se potrudite, da dve strane sa sadržajem,
ipak uredno bacite u korpu za otpatke.