Jelena Stojković Mirić
- poezija + umetnička dela -

BUDI HEROJ

Metalni opiljci prošlosti
došetaju do sadašnjosti
i do početka budućnosti.
Onda se zariju ravno u srce.

Pronađi osmeh i snagu
između rana.
Budi heroj!

Budi heroj,
u sasvim običnoj priči,

sasvim običnog dana.

***

NISAM MESO KANIBALE

Nisam meso Kanibale
raščerečena
krvava telesina
polutka o klin okačena.
Ne možeš me u kazanima kuvati,
ne možeš me na žar vatre bacati
pokvarenim kutnjacima
mleti
žvakati
ne možeš me prljavim očnjacima
sirovu
halapljivo ždrati
kidati
glodati.
Nisam meso Kanibale!

I ovo čime ti se smejem u lice
ne jede se.

Teška sam tek nekoliko
Grama.
Nisam meso Kanibale!

***

SAN

Te noći nisam ustala
ni na desnu,
ni na levu nogu.
Probudila sam se oko ponoći
dubeći naglavačke
a ceo svet mi se, uostalom,
činio takvim odavno.

Jezgro vulkana
bilo je pod mesečevim rebrima,
krater negde u središtu Zemlje…
a i reke su, te noći,
izvirale na ušću.

Čudno
čudna sam bila i sama sebi…
Kosa mi rasla iz vazduha,
hiljadama kilometara dugačka
a znam, znam sigurno
nisam
nisam toliko živela.

Tabani su bili na kukovima,
a ruke moje okačene o nebo
držahu ramena
a i reke su, te noći,
tekle ka nebu.

Rekoh sebi:
“Ortuj orbod Anelej.”
Tek tada shvatih
kako pričam van svih pravila:
“Mozerb mojom as ej il atš?”
I ona je poklekla te noći.
Listala je u zemlji,
a korenje joj bi
visoko nebu pod rebrima.

Dva su se leptira,
letom jurila oko njenih žila.
Nisu se videla
niti zagrlila
samo su slutila -
ko je s’ druge strane
mlečnog puta moje breze.

Nisu se videla,
niti poljubila
samo su slutila,
dva
uplakana leptira.

Šta hoćete?
I ona je poklekla te noći.
Pa zar se reke,
nisu ulivale u nebesko more?
Kosa mi rasla iz vazduha,
hiljadama kilometara dugačka?
A znam, znam sigurno
nisam,
nisam toliko živela.

***

ZAŠTO BIH SE STIDELA SUZA SVOJIH

Zašto bih se stidela suza svojih?

Zemlja plače, kapilarima ponornica
Zemlja plače, u potocima, rekama
i ne skriva ih, a okeane suza ima.

Ne zastidi se svojih jecaja,
otkinutih sa očiju
gromoglasnih vodopada
ne zastidi se svojih krvavih urika
vrišti lavama

uplašena, strese se zemljotresima

raspuknu joj se stenovite usne
sa resom, dubokih pukotina

otvori usta vulkana, prepuna plihova
i prolomi se duga vrela suza krvava.

Suncokreti plaču uljanim suzama
drveće plače smolom, vodom…

od njihovih suza prave točkove
za limena kretanja
(zamisli da neko pravi patike od tvojih suza)

ne zarezeš li njegova nedra
opet će plakati drvenim nervima
jer imaju oči dugog trajanja.

***

NAŠE OČI

Sve nam leti u nepovrat.
Dani nam izmiču u bunilu.
Sve slikamo oblacima.
Naše su oči maglovite.