NA VEST O SMRTI MOME DIMIĆA GLEDAM U FOTOGRAFIJU
Piše Miodrag Jakšić
Zagledan sam u fotografiju… Na njoj Mira Alekčković u kolicima, Moma Dimić tek izašao iz bolnice, gotovo bez kose, i ja, u nekoj beloj košulji… Leto 2007. godine, na slici… Tašmajdan, moj omiljeni park, otkrivanje spomenika Desanki Maksimović. Mira je otišla na onaj svet, nedavno, pre mesec dana. Gledam Momu, najviše, na toj slici. Je li to on ? Moma je posle ozbiljne bolesti izašao iz bolnice… I… Kao sve je u redu… Izlečen. Ej, Momo… Momo… Gde ode tvoj stas i „personaliti“? Pitam se i tad i sad. Plakalo mi se u Tašmajdanskom parku. Da ga natopim umesto kiše. Bilo bi suza. Trpeo sam u sebi. Pa još je živ… Biće mu bolje… Važno je da je izašao iz bolnice… Prolaze dani od tog Tašmajdanskog sunčanog podneva, a Mome nema… Nema ga na promocijama, na književnim dešavanjima, u Udruženju, na ulicama, u kafanama. Gde je Moma? Svi pitaju. Svi odgovor znaju. Bolan leži. Kod kuće, u bolnici… Važno li je? I svi pitaju za njega i svi ga hvale. Svi ga traže jer, ne znaju da urade ništa bez njega. Muče se i pozivaju u pomoć. Moma leži u postelji i sve zna, kao što je uvek sve znao. Pre svih, i bolje od svih.
Danas, na dan kada je Udruženje književnika Srbije u svome saopštenju objavilo da nas je književnik, prevodilac, antologičar i divan čovek Moma Dimić zauvek napustio, ja gledam tu fotografiju i plačem baš za tim čovekom. Za Momom. Delijom. Lirikom i genijem. Srdim se i volim što sam ga poznavao. Što sam mu bio blizu i hteo da naučim kako je biti Moma Dimić. Znao je Moma da ja to hoću, pa mi je stalno persirao i suvišno me, znam to, uvažavao… Ponekad bez razloga, hvalio… A ja za njega balavac, nikogović, tek neka knjiga za decu i iskustvo u organizaciji, doduše veliko, ali rasuto i predano, bez kormilarske komande i kapitenske dreke. Cenio me je, znam to, ali on nikada neće saznati koliko sam ja njega i cenio, i voleo. Momo, sad ti to saopštavam. Uz lelek i suze… Boljeg nije bilo! Izvinite upravnici, direktori, predsednici komisija i žirija, generalni sekretari, komesari, laureati i večni lideri, barjaktari. Urlam: „Boljeg nije bilo!“ A i vidik nadirućih slika nije bolji. Ne dolazi novi Moma. Nema Mome, nema sreće. Stvaralac, kreativac, i organizator, inspirator, lučonoša, stegovođa… Ko će to ikada opet biti?
Kako da ti kažem Momo… Mi ne možemo bez tebe. Bio si običan i skroman, i pitaš se, takav neokaljan i neosenčen, kako te to sad taj književni svet, srpski i raspolućen, baš tebe, toliko žali i poziva nazad. Baš zbog toga Dimiću, jer nisi bio dim, nego vatra, jer nisi bio magla nego kremen, jer nisi bio prolaznost, nego večnost, ni garež već belina. Književna stvarnost srpska bila je bajka, a stvaralaštvo literarno laki pokret i sklad, dok si je kreirao Momčilo. Kapu skidam i priznajem sve ovo. I svi drugi na poklonjenje, molim, jer večni dečko srpske književnosti koji je izabrao svoju trajnu kuću, zaslužuje sve počasti. Tamo si Momo, u Raju… Privilegija za odabrane, bez nas prolaznih. Tajni život i dom Tola Manojlovića dobiće suseda, komšiju, pa će domaćinstvo Mome Dimića, tamo u večnosti, biti mesto okupljanja i bratskog opštenja i sloge, kako to beše i u zemaljskom životu. Dimiću ne popuštaj Judama. Dimiću… Samo takav si večan, kao što si večan bio uvek.
Brate.
Mića Jakšić, u Beogradu oprhvanom suzama, 9. juna 2008. godine, u beloj košulji, istoj onoj, kao na slici sa Mirom i Momom.
