Leila Samarrai Mehdi
Odlomak iz knjige poezije “Mrak će razumeti”

Tuga je skrivena u glavi ovenčanoj krvlju
Ka mudrosti zvanoj Jerusalim
Ubijate čoveka što daljinu osluškuje
Je li tamo zbilja “Ecce Homo”
Viša hijerarhija Španije
Dok teče vreme očaj silazi do krvarenja
Bolno nikad, ne priznajući bol
Ptica sam
Ptica sa željom da umre u Spaniji

Napisaću u izveštaju
U mekim plodovima krije se
Namučena Hulija Burgos

Onostrano sećanje otkucava šest časova

2

Taština na lisičjem tragu
Gle, čuda!
Čas naizgled jednoličan
Pogodan za izokrenut tren ili večnost
Mučenica i njena kćer što peru noge
Ukrašene ekserom umesto sandalama
Ćutke razgovaraju

Samo ne zamor iznutra
Obale i strugotine maštaju
Kceri želiš da ti se omakne prah
I uznemiriš teret, nebiće i vitice
Zamišljena preko puta kamenja odolevaš
Crnja od noći
Strah te da neće više biti kičmenjaka

Treći je čas u noći Posle

3

Ne shvataš-prosuta krv zvoni
Od otkrića pogrešno strepiš
U agoniji sebe same
Dok vapimo na grčkim terasama

Kćeri
Mirne su reke čujne u naporu
I to zajedno

U ogledalima je put ka mrtvoj zemlji
I obožavaoci hronometra
I neostvarivi cvat leta

Goluba na vatru kćeri moja
Naješcemo se
I skakavce kćeri moja
Pre nego nas napuste kroz prozore

Predosećam da nepouzdani covek
Stišava dah i kreće putem
Lepote, Zapovesti I Ratova

Znakovi pored puta jedino ti preostaju

4

Tako mi govoraše mati

Ne traži više zemlju
Zaboravljena među drvećem
Ispod kojeg si rođena

U izabranoj noći
Kada su skakavci odleteli sa terasa
U gomilu glasova punih mržnje
Ka meni upućenih

Majko tiha
U meni ni glas da zapucketa
Otkud sam mogla znati
Za drugu stranu karata

Dolaze li već da me povedu
Ukorenjeni u poslednjem jutru metka

Ustajem bosa
More se uplašilo
Kao zemlja od groma

Trnov venac više niko ne pominje

5

Iako svaka rana ne krvari
Ipak
Svake večeri umire po jedan čovek
Zašto

6

Nastaće polutama i osama
Služiću sama u sebi, iako nisam svoja
Pred ranjenim kolenima sve se otvara
Cvetovi i misli, priče o pravdi
Lobanje razuzdane i doba bez predaha

Znam kazniće me Bog
Ali u grču strasti
Neće me slomiti odsutni

Igrasmo celoga dana
Samoća ponovo dolinama
Grlena iznad kladenca
I ljudima greh

Uplašim se da budem

7

Sen bi tvoja bila
I nevestinski veo
I vrisak prvi
Zločin iz strasti
I krv vremena i nevremena

Bolje da se uplašimo

Tajna paprati i beše i ne beše
I strah
Odnekud samoća izgreva neokrznuta

Zatvorena u zvezde u sebi
Očima volim i dalje
Bez ljubavi mrak će me razneti

8

U postelji se ne uzdam u zapovesti
Ruže već bremenite vetrom
Koliko časovnika pitaš
Dok kasni jutro načičkano večnošću
Jutro bunilo

Proćiću kraj sveta
Kroz zvezdane kapije
Želeće otvoriti ih, otvoriti ih neće moći
Želeće zatvoriti i njih i put
Pesme će oglasiti mrtve
Mrtvi i živi krenuće lažnim ustima
Bez ijednog čula

Moj Bog spava mrmljajući molitve
Posle čega nasledjujem tugu, vetar, planine i ptice
Ipak ruke i stabla odolevaju

Nije me strah od metka
I konjanika apokalipse
Već od tebe
Voljeni moj Oče

9

Biće vremena da ti kažem
Hoće li se i sutra okretati reči
I suština bivati konac

Vrebaju me povijeni svecnjaći
Između čeznje i straha
Između strasti i postojanosti
Uvek su prisutni dok spavaš nemirno
Tamo gde počeci končaju

I samoća je uhvaćena, oblikovana i ograničena
I njen sadržaj oglodan u vetrometinama
Gde se kraj i početak sastaju
Svakog punog meseca

10

Još jedan san

Vrisak troje dece među lišćem
Blizu vodopada i provalije
Ruže im preblizu
Da li da ih sledim ili previdim

Odluke čudne
A deca čuda bez samouzdanja
Treba na vreme poznati zemlju i sazvežđa
Da poslednje otkriće
Pusto vreme ne bude
I razapet odjek koraka u osami