Jelena Stojković Mirić
- poezija -
LEPTIR
Nisam te voleo, Lepršava
gledao sam preko tvoga ramena
tražio onu drugu, treću,četvrtu tebe
a ti si stajala ispred mene
sva svoja
prava Lepršava.
Bila si sva natraške
i više nisam znao
dal’ gledam preko tvog ramena il’ stopala il’ krila.
Govorila si nekim svojim jezikom
pričala
da si sama svoja zemlja,
zamalo da me ubediš da si svemir
al’ ja se nisam dao,
nisam te voleo Lepršava
i ko bi te voleo takvu
bila si sva natraške
ni leteti k’o čovek nisi znala.
Govorila si
imam četiri ruke od reka
dlanovima si dodirivala onu vodurinu
i govorila
pogledaj
osećam sve ruke što grle ove reke,
pogledaj odsjaje
udahni mirise.
Znala si se izvaliti
onako poleđuške
na obali
skoro si pevala od sreće
dok si gledala zvezde.
I ko bi te voleo takvu
bila si sva natraške.
Ko zna kojim si jezikom pričala,
ko je još iz crne boje izvlačio belu,
ako sam dobro razumeo?
Nisam te voleo, Lepršava
uhvatila si se za ruke
sa onim Savom i Dunavom
i pred mojim očima plivala naga sa njima.
Dozvolila si onom Vetru
da ti zavlači ruke u kosu
i smejala si se dok te je milovao celu
a meni je pripala muka.
I ko bi te voleo takvu
bila si sva natraške.
Lepo sam ti govorio
onaj tvoj ljubavnik Vetar
baca mi trunje u oči
rekla si:
Daj, pusti Vetar
otvori oči dok me ljubiš
pogledaj moja krila
mi smo sada.
Lepo sam ti govorio
kako mi Kišan dan smeta
rekla si:
Daj, pusti Kišan dan
zagrli me dok sijam
mi smo sada.
I onaj tvoj ljubavnik Sneg,
lepo sam ti govorio da mi smeta
smrznuo mi se nos od njega
rekla si:
Daj, pusti Sneg
pogledaj kako pletem šator od pahulja
tamo ću te toplo skriti
mi smo sada.
Sad kad smo Nekada
ne bi mi smetala kiša da se sliva
preko čela
nosa
preko poljubaca.
Ne bi mi smetala
ni mokra kosa
ni vlažna haljina
ni Vetar
ni Sneg na obrvama,
sad kad smo Nekada.
Nisam te voleo, Lepršava
gledao sam preko tvoga ramena
tražio onu drugu, treću, četvrtu tebe,
a ti si stajala ispred mene
sva svoja
Leptir bila
i rekla:
Ne mogu leteti s’ tobom
skvasio si mi krila.
***
PRUŽI MI RUKU
Jednom će čovek
izaći iz svoje pećine,
prestati da glođe, maše,
koskom drugog čoveka.
Jednom će čovek
zaboraviti znakove
kojima po zidovima pećine ispisuje
ode mržnje, poganosti, prokletosti
i tad će postat’ najpismeniji.
Jednom.
Jednom će čovek
prestati jesti hleb zavisti
i skakaće od sreće
ponešen odrazima
tuđe radosti.
Jednom će čovek
Zemlju zagrliti,
na grudi priviti
rane joj izvidati,
izljubiti.
Jednom.
Jednom će čovek
svanuti u danu
bez straha od Ljubavi
i neće se sramiti voleti.
Naglas će reči ljubavi izgovarati.
U početku će ih sricati
zamuckivati
al’ će naučiti
glasa pustiti
i tad će čovek po prvi put progovoriti
jezik razumljiv stvoriti.
Jednom će čovek
zaboraviti pljačkati, farbati, klevetati
i zametnuće tragove gluposti.
Jednom.
Jednom će čovek
progledati
i neće
cela žitna polja
pljuvati.
Jednom će čovek
za sobom
zauvek pogasiti
svetlosne reklame zla.
Jednom.
Jednom će čovek
k’o zlatno zrnce nebesko
isijavati duge
i duge dobrote.
Jednom će mi srce stati
od plača nad stranicama ljudstva
i neću stići ovakvog ga videti.
Jednom.
Jednom će
čovek čoveka rađati!
Jednom će čovek
odrasti do humanosti.
Jednom će čovek izaći iz pećine…
Jednom.
Izvini,
svesna sam
da sam ovde
samo tren
zato moram
vek u tren zbiti
i voleti, voleti, voleti…
Pruži mi ruku…
Idemo!
***
RASTI IZ SEBE
I
Od mene neka ponese
svetlu iskričavost mojih sećanja,
neka se ne zastidi
ni jednog trena nijanse
mog prolaska
i neka uči iz sebe.
Ako ne uspem drugačije
list ću mu na povetarcu biti
šum u uhu
koja će ga dotaknuti
čistom ljubavlju.
II
Ako rodim planetarnu devojčicu
nazvacu je Venera
po snu i stvarnosti
za dvadeset vekova
ako se iko seti
Zemlje i Zemljana
ona će zakmečati
dušu, oko i srce sam, izrešetano
nebrojeno puta
ispovraćala
zgađena.
III
U svojoj mnogoljudnoj porodici
imala sam njega
pogledom mi je preneo
one nečujne stvari
pomagala sam mu da upozna sebe
(greška nauma)
tek kad sam primakla sebe sebi
pomogla sam mu,
al’ ne do kraja
i podigla ga na presto kralja
tada
bio je siroče,
dospelo do darivatelja dece
iz bezimenih ulica.
Posipao ih je bombonama,
a ona su ga zagledala čudno
ne znajuć’
da ih daruje rukama svog’ oca.
Znao je da neću prihvatiti
sve njegove strane
i da ću se čak i s’ njima boriti
sakrio je i osmeh i suzu
negde ispod kaputa
videvši da rastem
iz sebe
iz sebe.
Znam, plakao je sa mnom
i govorio:
Zašto su te napustili
kad si najslabija?
Morala sam sama sebe
iz bola da izdignem
i da ga utešim
zbog sebe,
zbog njega.
IV
Na putu do tramvajske stanice
upitah se šta ću tamo,
kad ježim se reskog poljupca
točkova i šina?
Iskočio je iz asfalta
preda me’
čovek u ritama,
blatnjavih stopala
uplašio se novih znakova vremena
tresao, od svetlećih reklama.
Možda se ni ja ne bih snašla u njegovim pećinama,
al’ zašto mi je izvukao iz pamćenja
nacrtanog čiča-glišu raširenih ruku
omeđenog krugovima.
Jesam li bila pećinski čovek
na času gušećeg predmeta
kada sam nacrtala
svoju savršenu sliku?
Još nisam uspela
da rastrgnem sve krugove
lance,
a rastem iz ramena i pete
i još se usudim reći:
Majko, rastem!
Ne razume me odmah
ja joj pročitam svoj glas
grešna,
što joj ranije nisam tumačila
misleć’:
Plaši se šta će pronaći u mojim hijeroglifima,
gipsa,
gline,
boja.
Do određene tačke
gde smo se srele
i gde sam znala da je znala.
Oslobodivši se svojih strahova
upletenih oko mene
prihvatili su me ovakvu
prihvatili, da sam doktor jedino bila
spasivši unuče njihovo
u časovima rađanja.
V
Primili su me slomljenu
izlečili
i pustili da živim
sebe
i ponovo me rodili
presekavši vrpcu mreže
svojih snova.
VI
Iskoračila sam iz kože
i smogla snage
da pogledam isplovljen talas ogledala.
Moja je glava vetrenjača
kosa, jato ptica
moja je noga
antilopska,
srneća,
kolena, lavovska
ruke mi rečne
jetra morska,
a srce jezero
što useca se i nadolazi
vučeno silima nadgranatih odsjaja.
I vidim,
kasnim za sobom
i vidim
pretičem se
i tek sam na nigde druma
nesigurna
loš sam ubica emotivca
što mi se stalno negde vrzma
leti i staje na ringišpilima.
Zasto se ne uči od dece
umesto iz knjiga?
Zapitkujem kestenovim godovima.
Na trepavici grani
stoji plod
koji ne veruje u sve
što mu se pod cvet servira.
Na ledjima mi lišće, trava, dlaka, krljušt i pero.
O, kako sam lepa danas,
sa prstima srebrnastih pahuljica
i oblak sam i vatra i voda i vetar
i još više utonem u sebe, zaljubljena
u mnoštvo mešavina
i rastopim se od miline u paleticu epitela
šarena.
Da li mi se mati igrala bojama
topim se žuto, crveno, belo, crno?
Može li se izmeriti pustoš
da se tri osnovne boje nisu pomešale
i u sebe sasule malo crne i bele
Moze li se izmeriti ta beda?
VII
Zagledana u budućnost
svog zemljanog želudca
ispečem se u lavama
uvučem plašljivo u kućicu…
kakvom ću svetu ostaviti puža
pena iz jezera, piše mi
neće svi dojiti nežnošću, puževe i planete
i dalje ne vidim,
iz ruku mi se omakne magla.
Hoće li mi nemiri
opet zemlju iz trupla pomaći?
Da li ću uspeti da se reanimiram?
Samo da ne posustanem,
u borbi za koru vazduha.
Samo da ne posustanem,
u borbi za himne nežnosti.
Samo da ne posustanem
u rastu lekovitih biljaka
voljenja.
Ako mi to ne izleči jezero
od iščašenosti
samozvanih humanoida
ograničenih mozgova pogleda
opet ću se razboleti od povraćanja
zgađena nad vekovima mraka
i moraću se roditi makar iz oblaka
bar kao srebrnasta,
sletaću i uzletaću
sa svih rukavica
godišnjih mena.
(Svesna da ce biti teško posle dehidriranja.)
VIII
Nisam dorasla sebi
skroz,
nit’ drugima
naslućujem se u kori breze
u leptiru,
mrvi hleba,
amebi,
prašini,
u prosjaku i bogatašici
u nevinoj i bludnici
u detetu i starici
u Nomadu i mnoštvu korenja
do jezgra.
IX
Ako ne saznam ništa više do ovog sumraka
jedno ću znati
neću od sebe odstupiti ni koraka
nemam se čega stideti pred vekovima
i nek’ me nagrizaju
otrovi slepih nepromišljenosti
nek’ me zgaze
nek’ grade brane na rukama
nek’ mi lome krila
oblake
vetar i nek mi kažu:
Nakazo zaljubljena!
Nek’ me iscepaju
samelju i zapale
ja ću se ponovo sklopiti
i rasti iz sebe
iz sebe.
Ponosiću se svojim toplinama
i toplinama toplina
koje sam sretala i nesretala
vukući svoj leš sada
i kroz tunele vremena.
I zaplakaću gorko
zajecacu sa zvezda
vrisnuću do ludila
ako se ne sazna
koliko je Zemlja bila dovoljna
da je bilo više učenja od dece
od beba.
Raprsnuću se kao kometa
nek’ se u njenom repu vidi poruka
svih nevinih zgaženih mrava.
Još nisam iščupala iz vetrenjačinih obrtaja
zato mi je baš ta slika
zgažene lutke
poneta iz zemlje sa severa
ostala tako duboko usečena
i irise kestena
u noćne more dlanova.
X
Sedim na raskršćima obala,
prilazi mi zmija.
Dobro je,
zmija nisam,
al’ umela sam ujesti kao glasna žica
pirana
i pljunuti kao lama
u neizbežnim vratolomijama neodustajanja
da rastem iz sebe,
iz sebe,
kao prvog dana.
***
RUDNIK SVETLOSTI
Jedna je devojka
stalno zaposlena u rudniku svetlosti
posmatram je svakoga dana
na putu do posla
kroz stopala joj protiče oštro kamenje
ježi se divlja kupina
kad joj je previše, zatvara pore
da joj ne isklija lice
ona govori,
kupine su mali mozgovi žbunja.
Pogledaj krošnje, zar ti se ne čini
da su plodovi
mozgovi bilja
Jedna je devojka
stalno zaposlena u rudniku svetlosti
posmatram je svakoga dana
sklapa kapke gnušanja
useca se duboka bora mrštenja
ona govori
misao mi oslepela
ne shvatam gracioznost toreadorskih pokreta
ona govori
dželat u šljaštećem odelu
i otvara kapke vrištanja.
Jedna je devojka
stalno zaposlena u rudniku svetlosti
posmatram je svakoga dana
sačekaće da joj modri prsti iskijaju
još neku isprekidanu naznaku
onda će poć’
u prevremenu penziju
ostavljajuć’ za sobom različke oblaka
što se dobacuju jednim od milion zrnaca
na kojima pod lupom klesaše
nikad nisam shvatila
onda će poć’ srećna, negde u prašume Madagaskara
da otpeva sve što je iskopala
mišolikim lemurima
onda će poć’
i biti čuvar u sijalici pod abažurom pastelnih boja.
Jedna je devojka
stalno zaposlena u rudniku svetlosti
prehlađena
nešto buncala
slomiću kazaljke pod abažurom pastelnih boja
dajte mi vode iz žila
što sam pronalazila.
***
TKIVO
Moje je tkivo goblen bez konca
moje je tkivo til
splet vetrova
moje je tkivo arhiva lišena vremena
moje je tkivo vreteno
pršti, ispisuje
centrifugalnim silama
moje je tkivo umoženo
(rošavo i glatko
meko i tvrdo)
onim što jezdi drumovima čekića i nakovnja.
Ono ne pamti crno-belo
ne stagnira
moje je tkivo jetra i um
rep guštera
moje je tkivo uvo i oko
sa aditivima i prirodnim začinima.
***
ULICOM MOG SLUHA
Ulicom mog sluha
na bacaj mrzle oštrice.
Ulicom mog nosa
ne zabadaj smrdljive žigove
mnogih predrasuda.
Velika je to ledna površina
proklizaćeš
pašćeš
posrnućeš
propašćeš
zanavek u njima.
Ulicom mog vida
u trenu
postao si šupljina.
U meni reč mrzla
može da metastazira,
ja sam ćelija.
Ne bih da završim na morfijumu
od tvojih prljavština.
Idi druguj s’ “velikima” u podlostima
u ovoj ćeliji
za tebe mesta nema.
