Neda Kovačević
- poezija -

RUSKI ROMANS

Senima Irine Vasiljevne Jasenske

Noć je tiha. Vetar ne uzdiše.
Pesma setna u krošnjama drema.
Već je znano: s nama su najviše
oni kojih na tom svetu nema.

Misli daju da ih seta slama
bića tog što i jeste i nije.
Njegovoga srca gorka tama

ne dade mu zoru da ispije.

Tek sad čujem reči što prozbori
u života još paklenoj studi.
Svoju tugu ne hte da sagori,
u strpljive udomi je grudi.

Mada ne hte poezije dara,
odričuć se njenoga dodira,
protkala ga ta tanana lira,
iskra reči vatru stiha stvara.

Noć je tiha, vetar ne uzdiše,
al ja ipak čujem uzdisaje.
Onaj kojeg davno nema više
uporno bez postojanja traje.

***

Možda na me sada misle Tvoje oči,
čežnji svojoj tiho izrečenoj čudne.
Možda i u mene miso će da kroči,
obrazinu uzev na se puti žudne.

Možda se Ljubav iza tog ne krije,
već samo senka nemirnog maštanja.
Dušu svoju niko prepoznao nije
otkucajem srca ona se zaklanja.

Možda Te nekad u san svoj odvedoh,
ili Te samo ogledalo ima.
Možda Te zapravo nikad ni ne sretoh,
sem u ovim odbeglim rečima.

***

CASTA DIVA

Sva svetlost nek se o Tvoje čelo slomi
da ga pronađem i mir mu naslutim.
O, molim Te, bar moju sreću udomi
a ostalo sam spremna da prećutim.

Tebe ću proglasiti poslednjim svojim dnom
pa makar u njemu svoj vid ne poznala.
I pitaću se kuda sa tom Tajnom,
koju bih rado umesto Tebe doznala.

Kako da Glas Ti priklonim svojoj svesti,
ili makar reč koja mi toliko znači?
Ko li me može k Tebi povesti
sem tog Plamena što žudi da nas izjednači?

***

UZ EPIKURA

Senima oca Dušana

Samo dok živimo
smrti smo obećani.
Tek otkucajima srca
broje nam se dani.

Ali iza Praga
Ništa od nas preda.
Nepostojanje je istinska
nad besmislom pobeda.

***

PREDGRAĐE PESME

Biće stupa u lavirint.
Drhtaj luta mu po krvi.
Linija svesti pred vratima
koja ćute uzdah prvi.

Otvara se reč vatre
i biće traži naklonost pepela.
Ulazeći u zbunjeni prostor
na iskonima sviću vrela.

***

ORFEJEVO SLOVO

Nataši Srdić

Znam li zašto u njoj ćutnju budim?
U meni je čista miso stala.
Svetlo se predaje u iskrama hudim,
iz mene joj se čežnja odazvala.

Potlačenih reči poigrava lelek,
u tamnici srca nadahnuće trune,
da se rode sada bi sve htele
i da vreme uzdahom ispune.

***

POČETAK

Plod kog sresti
zemlja mogla nije
od vetra bi upitan
ko da ga seje,
Sunce bi da sazna
ko da ga greje.
Tmina svesti
tu odjeknu prazna.
Ipak, iz snova
promoli se dan.
*Gde se koren krije* -
- iznikoše slova.

***

OLOVKA

Sećaš li se onih ptica,
svoje braće preotete,
mudrih voda i vidika
koje u životu srete?

Šuma neće zvati moći
kad je budeš nacrtala
da se opet tamo vratiš
gde si, srećna, ojačala.

Između nas dvoje dalje
tišina će bol da sipa.
Niko reći znati neće
dal si bila hrast il lipa.