Marina Žinić Ilić
- poezija -

JERUSALIM

Osećam vlažan od plača zid
Krv, jeza, osveta i hlad
Hristove oči na nebu
Raspeto telo
Pokoja ptica preleti horizont
Svetlost kraj tame
I večna glad za Istinom.

I vidim, sveća, gorionik, Istok
I plam

Korak u koraku
Svoj si i sam
Meriš sne, vreme, dileme
Jasno je da sve što dođe mre
Da se spoje početak i kraj.

I žudim, čeznem da bude On
Niz strmen survavam
I penjem čoveka nad
Tu oko mene, u meni
Jasle, slama i oset mlad
I blagodat vrela
A posle svega k`o ponad krhkoga tela
Duša naših spasenje.

( Iz poetske zbirke „ Vidine“)

***

PAZARNI DAN

Umornog dorata širi se vonj, kočijaška kamdžija
pecka modre sapi Drinke, oboje stupaju u korak.
Zvezdano kolo poigrava na ćukućanju stičevom.

Rani paradajz na tezgu žuri, zaprežna kola puna,
u gajbama zavladala žurba, svaki ko jabuka crven
I lep.

Petak, pazarni dan. Paprike, grožđe, kajsija
rakija, šljiva…Loznica, Krupanj, Novi Sad…
Iz dan u dan tragom berbe.

Pirinač, grumen soli, biber, džak šećera…Šta ono
beše još, pita se brižno čiča. Aha,babi
ratluka za groš, dedi lula duvana, deci fišek
bombona, bratu lepak za kožu…

Otić`će cela kola za to malo špo kući. Ali se mora,
vajka se stric a potom utrnule noge ispruža.
Točkovi škripe, štruckaju daske sa oblakodera
jedni putem obilaze druge.
Naveče, svi se oko pazara skupe. Čiča sve redom
priča, kako beše. Nazobani konji kao na vašaru
pokazuju zube. Za jaslama od sreće vrište.

( Iz poetske zbirke „ Kandilo“)

***

RASEVI
Svetoj Petki

Plete nedoplete
ničim je stići.
Ni poljupcem hvale
ni veslom reči.
Tišina je blaga
a misoa stroga.
U miris gozben
zanos raste.

Zadani, zanoći
vidik i bistrik.
Žar u zeni
kremen pod kamenom.
Kap blaženstva
žubor nadanja.

Večnim rasejana
molitvom se seli.

U raskivu magle
doziv neprestan.
Put životu
a zemnom spasenje.
Ona ćuti
a sveti nas Ušće.

Zgusnut pogled
prenesena bolom.

( Iz poetske zbirke „ Kandilo“)

***

MOLITVA

Kroz tminu Tvojom nogom da prođem
Da nebesa se u mome oku oglednu.

Ruke mi sapletene grehom oslobodi muka
Da prinosim Ti darove smehom krilatim.

Umesto mržnje rekom blaženstva
Plavetnilom Tvojim grešna da potečem.

U svako jutro i veče Tvoj poj u meni
Krstom spasonosnim uspenje je.

Pesma tišine nadvisi pretnju gromova
S Tobom kad najdublje zaćutim.

Sa ostrvca nad eu postelju bola
Tvojom ozarenom ljubavlju da stignem

I kad se život umorom ruši
Zvonilom Božjim u beskraj da rudim.

Da sam zaklon rosi i priklon miru
Hristova krv uzavrela, žilama lednim.

Prinos jevanđelju i suza manastiru
U času samotnom dok ljubim Tobom.

Okamenjena usta da plavet piju
Ožeđuju polja čežnjom okađenom.

U svaki čas da sam prinos duši
Dok pohodim vreme, zvukom okajanim.

U mom uznesenju da si korak dečji
Na kriocu goluba poletak istočni.

Da pristupim oltaru Tobom umivena
U sve što pupi, kapljom i blistanjem.

Senka svetlosti da sam Tobom ovde
Da vratim odbegle duhom predanosti.

Sa svetog izvora, kap da zaplaminja
Nevidljivom rukom, Tvojom da zahvatam.

Da blagosiljam zvukom i sazvučjem
Rečju da postojim, Bože blagoslovi.

Srce da je kruna kandilca Tvojega
Kad u Tvojoj kaplji i sebe potražim.

Lepotom Tvojom da plevim đurđevak
Dok mirise kradem prolećnoj radosti.

Podari da budem Tvoj najbolji sluga
Nepresušnoj tajni, kad veju oprosti.

I vrati me k sebi kad odbegla krenem
U sitne sate nemire da hranim.

Da odbranom Tvojom i sebe odbranim
I budem preteča Ognja kome služim.
Da postanem Ljubavi dostojna, Oče,
Nauči me.

( Iz poetske zbirke „ Vidine“)

***

BUĐENJE POLJUPCA

Kako bih noćas ljubila ti oči. Mirno da spiješ
dok ti ljubim lice. Da uzberem sreću s tvoje
jagodice, a onda da oboje šetamo po kiši.

Lepoto zemna na tragu božanske, da li me voliš
kao i ja tebe. U venama oganj uzburkao more.
Na zvezdu si seo, usne tiho mole: ne daj se!

Trešnje rude, dan ih sve obere. Eno pleše
mesec po pučini, s trepavica nemire mi skini,
hajde da praštamo, da smo u celini.

Kako bih noćas ljubila ti lice. Stih zidaju
mile prepelice, urez u sećanje zove smeh iz grudi,
hajde me poljupcem probudi i reci mi tiho:
volim te!

Strah iz vene probudio žunju. Neka noćas
gromovi polude, neka bude što treba da
bude, noć ko šljiva puca u ledini, u srcu si ti
jedan, jedini.

Govorim ti hajde, govorim ti stani, ne znam
više da l` se sunce zlati. Preklinjem te
samo nemoj stati, slutim slatki dodir u tišini.

Dan čudesan, a ja u praznini, odbegla je srma
mesečine, a u vencu sitan uplet želja. Svi se sveci
zagledali u te, poslali te meni u naručje.

Velika sam koliko si ljubav u meni. Kako bi noćas
kad bi mi te dali, kada bi nam oči privezali,
svi anđeli s nebesa ustali. Da nas niko, nikad
ne rastavi!

( Iz poetske zbirke „Dragovanje“)