Čarls Simić, američki pesnik srpskog porekla
Intervju - GLAS JAVNOSTI - 4. 10. 1999
Intervju vodila - Olivera Đurđević

Gde ljudi jedu, piju, vode ljubav… biće poezije i smeha

Engleski je jezik koji najbolje znam, u tom smislu više nemam izbora. Nadam se da ću svoju antologiju srpskog pesništva uspeti da dopunim recentnom ženskom poezijom. Silno želim da vam bude mnogo bolje.

Čarls Simić, pesnik rođen u Beogradu, odrastao u Ulici majke Jevrosime, pre više od 46 godina otišao je u Ameriku. Nije postao najbogatiji Srbin, ali je za zbirku prozne lirike “Svet ne skončava” dobio Pulicerovu nagradu. Član Američke akademije za umetnost i književnost postao je 1995. godine. Poezija Čarlsa Simića “sažeta i gipka” prevođena je na mnoge jezike.

Jedina nagrada koju je ovaj pesnik dobio u zemlji svog rođenja je Evropska nagrada za književnost, koju dodeljuje vršački KOV. Pored knjiga “Knjiga bogova i đavola”, “Beskrajne tuge”, “Hotel nesanica”, “Avenija Amerika”… sačinio je i antologiju jugoslovenske poezije “Konj ima šest nogu”.

Čarls Simić piše na engleskom jeziku. Profesor je na Univerzitetu u NJu Hempširu, gde predaje američku književnost. Živi u usamljenoj kućici na obali jezera kraj Straforda.

* Šta je to što trenutno zaokuplja Vašu pažnju? Neka pesma, sećanje, knjiga?

- U rukama imam prvi primerak “Đavoljeg ručka”, odabranih pesama Aleksandra Ristovića, koje će “Faber i Faber” objaviti sledećeg meseca u Londonu. Prevodio sam Ristovića pre desetak godina i mnogo manji izbor je objavljen ovde u Sjedinjenim Državama. Mislim da je Ristović veliki pesnik.

* Da li ste poslednjih nekoliko meseci bili prisiljeni da mislite o usudu Balkana, Beograda u kojem ste rođeni?

- Ne samo u poslednjih nekoliko meseci, već poslednjih deset godina. Kao i svi drugi koji su bili svedoci suicidalne politike vašeg predsednika i ja sam probdeo mnoge noći i silno želim da vam bude mnogo bolje.

* Sanjate li na engleskom?

- Naravno… Prošlo je više od 46 godina otkako sam napustio Beograd i nisam često u prilici da govorim srpski, naročito od kada su mi umrli roditelji. Vrlo je to prosto: engleski je jezik koji najbolje znam i jezik na kojem sam napisao oko 40 različitih knjiga. Ja, zapravo, u tom smislu više i nemam izbora.

* Pisati i živeti u Americi podrazumeva multikulturalnost.

- Ne mogu da zamislim život bez svojih prijatelja Italijana, Iraca, Jevreja, Kubanaca, Arapa, Kineza, Afroamerikanaca. Tako je to kada živite u gradu kakav je Njujork. Jedne večeri izađete na večeru u vijetnamski restoran sa ženom iz Teksasa, sledeće se u brazilskom noćnom klubu družite s Norvežaninom iz Minesote i tako dalje. Nije čudo što nacionalisti mrze gradove. Neko ko je odrastao u “melting potu”, nikada neće tvrditi da je njegova kultura superiornija od ostalih.

* Nedavno ste rekli da je u Srbiji najzanimljivija ženska poezija. Koje su to pesnikinje koje biste uvrstili u novu antologiju srpskog pesništva?

- Veoma, veoma cenim Radmilu Lazić! I Ninu Živančević, LJiljanu Đurđić i još neke pesnikinje… Nadam se da ću naći vremena da sačinim proširenu verziju moje antologije srpske poezije, da dodam još nekih 60-80 strana, gde bi se našla i recentna ženska poezija.

* Ima li poezija nacionalnost ili je to oznaka koja podrazumeva tradiciju bez ikakvih ideoloških konotacija?

- Odgovor je i da i ne. Američka poezija se razlikuje od britanske ili francuske. Mnogo toga doprinosi toj različitosti: jezik, istorija, literarna tradicija, religija, veličina zemlje, klima itd. Istovremeno, pesnici su “mondijalisti”. Nastojimo da prenosimo svoje uticaje preko svih granica, u raznim kulturama. Moj pokojni prijatelj Ivan Lalić je nesumnjivo srpski pesnik, ali bi njegova poezija bila nezamisliva bez Halderlina, Rilkea ili Kavafija… Sve to, naravno, nema nikakve veze s takozvanom “patriotskom” poezijom. Uz nekoliko izuzetaka, to je najgora vrsta pesništva bilo gde u svetu.

* Može li pesnik razumeti istoriju i svet ovakav kakav je?

- Bez obzira na ono što su marksisti tvrdili, niko ne može razumeti istoriju, pa, prema tome, ni pesnici. Teorije o istoriji me nikad nisu zanimale. Važno mi je samo na koji način individua preživljava istorijske događaje. Moja pokojna majka je, na primer, tvrdila da je istorija nešto poput zemljotresa, slepe sile.

* Svojevremeno ste izjavili da ne prevodite svoje pesme na srpski jezik jer ste “zaboravili nešto vrlo važno u maternjem jeziku”.

- Ne osećam više konotacije pojedinih reči. Nisam siguran kakvu mentalnu i emocionalnu reakciju određene reči mogu proizvesti u čitaocu.

* Ako je istina da se više ne može verovati u mit o kritičkoj svesti intelektualaca, da li ćemo moći da se smejemo i ima li poezije bez smeha?

- Nijednog trenutka nisam verovao u “kritičku svest intelektualaca”. Kao klasa, oni su konformisti i oportunisti koliko i svi drugi u društvu. Ni bolji ni gori. Ako je taj mit mrtav, ja kažem - Hvala bogu! Svet će odahnuti sa olakšanjem! Gde god ljudi sede i jedu, piju, vode ljubav… biće mnogo poezije i smeha!