Ana Stjelja
-poezija-
NIL
Pokraj drevne reke Nila
istina se jedna zbila,
tiho zborim jer ne želim
tajnu tu da s drugim delim.
Plavičasto bistro lice
što poznaju samo ptice
i pokoji biser sjajni
što ostaće veran tajni.
Na obali guste mreže
da mu suton dušu veže
da mu plavu krv što teče
zarobi i mlado veče.
Tajnu zborim tiše, tiše
da ne čuju retke kiše
što ga more kao glad
što mu ruše večni sklad.
Šapatom ću ipak reći
tajnu zna neko treći
priču maštom boje sni
možda baš je saznaš ti!
Beše to pokraj Nila
uzdigla se lepa vila,
zora joj s dlanova pila
od rose hidžab napravila.
Misirska je zemlja njena
pustinjski je pesak hrani
boga sunca to je žena
znaju to i karavani.
Ne bih smela reći više
sve vam ovde lepo piše
Nil je jedna reka sjajna
što ostaće večna tajna!
***
O PESNIKU
Gospodar tuđih duša on je
pustite ga neka mašta,
nek’ ponudi nam srce svoje
plodno kao rajska bašta.
On magijom se katkad služi
od kapi vode okean pravi
perom zlatnim ljubav pruži
dok uživa u svojoj slavi.
U njemu bukti vatra živa
vulkan neugašenog dara,
al’ se snuždi, u ljušturu skriva,
i pati, kad nestane tog žara.
Voli strasno, mastilom ljubi
dok ga božija ruka vodi
kad se preda razum gubi
tad u njemu pesma se rodi.
Stihovi, rime, njegova su blaga
zvukovi i reči najmilija čeda
jer tu leži njegov ponos i snaga
carstvo koje nikom ne dâ.
Dok ga Muza u stopu prati
dok mu mrežu snova plete
perom svojim zvezde zlati
dok mu misli svuda lete.
O pesniku ni reči više
jer mir je ono što mu treba
nek ‘ strofe niže, neka piše
nek ‘ se vine sve do neba!
***
PLEME
Tren, utisnut na oltaru našeg bola
je tren uspeća našeg duhovnoga vođe
stoji nad glavama našim
kao stara crkvena kupola
i nikako na put prošlosti da pođe.
Ovo je dan kad se naše malo pleme
okupilo oko vatre svete,
u očima nam iskre sjajne,
u srcima muk,
u varnicama boje sunca
tu se naša sudbina sad plete
uz ritam drevnih bubnjeva
osluškuje se svaki zvuk.
U pomamnome našem plesu
nazire se neka moć
nemilosrdnim korakom
juriša kroz vreme,
tako mistična u svom toku
oborila je čak i noć
i sakrila u svije krilo
tajno naše teško breme.
Ovaj krug snažnih ruku
belinom osvetljava božiji put,
spojeni dlanovi neku milost traže
zemlja prima kolena naša
koja drhte kao prut,
jer mi ne znamo da l’ i za nas
isti zakoni sad važe.
Vatra se ugasila, voljom jake kiše
naslućuje se kraj za naš svečan pir
hodamo u kolonama
i ćutke podnosimo svoje boli,
mi ćemo se ponovo okupiti
kad na zemlju dođe večni mir
a do trog trena, naše malo pleme
će neprestano da se moli.
(iz zbirke poezije ”Moira”)
***
PLOD
Leži u pozi fetusnoga stvora,
ne udiše vazduh, ne dotiče tlo,
život prethodni, pakla vredna mora,
što bolesti stvara i donosi zlo.
Probuditi se možda neće, spava,
kao nevino biće željno novog sveta,
njegovo srce, zaključana brava,
njegovoj duši ovo telo smeta.
Rašireni prsti ukočenog tela,
glavu su obgrlili ne bi li se spasla,
još samo gori koža visokoga čela,
i duboke bore s kojima je srasla.
U onoj sobi pomračina ćuti,
duh se izdiže kao radoznala zmija,
isti položaj, isto stanje sluti,
što se sopstvenim otrovom ubija.
Ko je čovek, i zašto se rodi,
u čiju se utrobu kada umre vraća,
čija ga ruka tom izvoru vodi
i koliko cenu za svoj život plaća?
***
SLUGA
Zanimanje to je pravo
za ulizice ovog sveta
ni reči više, prazna glavo
gospodaru buka smeta!
Oko vrata vrpca gruba
staze se tvoje znaju,
da te vežu oko stuba
dok se Oni zabavljaju.
Kako je to samo tužno,
biti sluga vlasti gadne,
džep zašiven, lice ružno
dok rastu boli duše jadne.
Sluga služi, sluga dvori,
sluga ćuti, sluga prati,
kako ga samo takvog stvori,
Bože, da mi je samo znati!
Slugo, ti si prava beda,
za šaku para bićeš sve
srce ti k’o santa leda,
nemaš život, niti sne.
Kolena ti poderana, blediš,
čim korakneš, gubi ti se trag,
nisi niko i ništa ne vrediš
ni najmilijem nisi drag.
Pokornost je zlata vredna,
poltroni su sad na ceni,
k’o nekad devojka čedna
nasuprot bludnoj ženi.
Ponos zbaci, masku stavi,
da svi vide da si rob
sad se samo sluga slavi,
ta prokleta ljudska kob!
Zavladala je svetom kuga
počuj ovo svete grešni,
na mestu kralja sad je sluga
poslušnik, pajac smešni!
(iz zbirke ’’Eden & Had’’, 2006)
***
SVETILIŠTE
Prvi je krug, kuša ti strah,
lutaš obezglavljen, korak je lak,
odelo ti prekriva nepoznat prah,
il’ je to neki božiji znak.
Drugi je krug teži, da znaš,
sve tvoje strasti na videlo sad,
u kosi ti neka nevidljiva vaš,
možda je samo sustigla glad.
Treći je krug tajna za sve,
četvrti, peti, šesti što pre,
ako se bojiš sudbine zle,
na svako pitanje odgovaraj ”ne”!
Sedmi je krug staza za greh
osmom se skoro ne nazire kraj
do devetog dopire zavodni smeh
dalje nema ničeg, dalje je raj.
Između neba i zemlje je dar,
mesto što svakom oproštaj da,
kamen ga čuva mudar i star
jer to je ono što najbolje zna.
(iz zbirke poezije ”АTAVI ”)
***
TAMNICA
Golema, strašna, kamen je hladi
bezvoljna, ranjiva,oklopa nema
čuva one što umiru od gladi
ona im jedina obroke sprema.
Tužna, oronula, bole je grudi
bleda, izmučena, gubavog lica
stanica smrti za bezbroj ljudi,
u crne odore obučena tamnica.
Čudna, ćutljiva, sve tajne skriva,
setna, plačljiva, strahote gleda
o slobodi svojoj večno će da sniva,
svetlosti sunca jednom da se preda.
Nesretna, mučna, sudba joj jadna
strada, ubija, ne zna za dosta
narav joj odveć plahovita, gadna,
a duša lebdi, u biti prosta.
Kad joj se na oči rešetke spuste
na ruke i noge teški okovi stave
tad robovi njeni bolne jauke puste
i do zemlje mrke pognu svoje glave.
Vekovima njena agonija traje
radosti života okusila nije
za grehove se tuđe bezuspešno kaje
u nedrima njenim jedva srce bije.
Nema više snage, kosa joj je seda
razdiru je sećanja na hiljade ubica
sama će da se stražarima preda,
i iščezne k’o prah, ta grešna tamnica!
(iz zbirke ”EDEN & HAD”)
