Vida Nenadić
- poezija -
NJENE IKONE
Ona slika ikone
I slikama i rečima
doziva u pamćenje
prohujale vekove
I tako pokreće
i našu maštu
I tako daje maha
i našoj radoznalosti
Ona slika ikone
I tako se obraća
našim čulima vida i sluha
A onda ih
od sveg srca poklanja svima nama
Ona slika ikone
koje nas gledaju
sa zidova crkava
i govore koliko su doživljene…
U prostorima kojima ona korača
one su i njen mir
i njeni tragovi
u ovom vremenu…
***
PITAM SE
Ponekad
u trenucima mog prividnog mira
zapitam sebe lično
zašto se još sećam tvog magičog dodira?
Gde je tu bila logika?
Zašto sam to radila
kad znam da ništa nije
i ne traje večno…
I sad
često poželim
da ti i ja…
kao nekada
opet zajedno ispijamo šolje čaja…
I iako znam da ništa nije
niti traje večno,
uvek kad svodim račune
vidim sve tvoje uspone i padove
kao da su i moji lično.
Tad se pitam
zašto mi život ne da
istu šansu
bar dva puta…
Ponekad
i sad
i ovde
opet zapitam sebe:
Da smo više davali
nego uzimali,
da li bismo mi
mogli biti
ili
bili
srećni?
***
SAN
Sanjala sam san
sad mislim da je to bio san
i bio je tako stvaran.
A možda je to bila samo moja vizija sna
ili moja misao o snu
sad više nemam ni nju.
I ništa
više nije stvarno.
***
ON
Rat
ga je
naljutio
rastužio
povredio
i uplašio.
A ipak je
srećan
jer je
sve
to
preživeo.
***
LET PTICA
Ako
posle svega preživljenog,
ja još mogu
da se divim
svakom letu ptica.
Ako
i ja još mogu
da letim
nebeskim svodovima,
kao u Kusturičinim filmovima.
Ako
mogu da verujem psima
lutalicama,
više nego ljudima
skitnicama.
Onda
se ne čudite
što sam i ja,
u toplije krajeve davno odletela
u jatu selica.
Ja sam našla mir.
Više ništa
ne želim.
I samo sa pticama
mir delim.
***
SVE TE SPOZNAJE
Ako
u sebi nađemo snage
da oprostimo
i zaboravimo,
iako daleko
uvek blizu bićemo.
Ako
uspemo
granice da izbrišemo
i crne stranice poderemo,
ostaće nam samo ono belo
jer ćisti smo.
Ako
se bar ponekad
zaustavimo
da pomirešemo cveće,
bićemo i sami
deo te mirisne sreće.
Ako
nekad osetimo
tuđi bol,
iako nas taj bol zaboli
tad znaćemo
da još možemo da volimo.
***
SVI VIDE
Svi su uvek
u nekom svom mimohodu.
I nije nikakvo čudo
što se svi stalno mimolilaze.
Sve dok neko od njih
ne stane na koru od banane.
A pad svi vide,
iako su odatle jako daleko.
Ako smo i pali,
važno je da smo ponovo ustali.
***
NADA
Ako
nisi bio na početku,
ne očekuj
da te se sete.
Ako
si ikad gledao
kako ptice
ka jugu lete.
Ako
ih sad
željno isčekuješ
da se vrate ovamo.
Ako
na jugu još ima mesta,
doleteće one
da i tebe povedu tamo.
***
NOVI LIST
Zatvorih sebe
u svojoj knjizi,
na sebi omiljenoj stranici.
Posadih se
da tako visoko,
skupljam prašinu na borovoj polici.
A onda iznenada
svojom rukom okrenuh novi list,
da ne hodam više po žici.
Da me tako
ne iznevere moje reči.
Te reči, koje ne pamti niko do mene same.
***
AKO SAM MISAO
AKO
sam pesma,
hvala vam što ste me otpevali.
AKO
sam samo njen refren,
hvala vam što ste me zapamtili.
AKO
sam jutarnji list,
hvala vam što ste me prelistali.
AKO
sam knjiga,
hvala vam što ste me pročitali.
AKO
sam pismo na vašoj adresi,
hvala vam što se još niste preselili.
AKO
sam do vas zalutala,
hvala vam što ste me meni vratili.
AKO
sam stari račun,
hvala vam što ste me platili.
AKO
sam čestitka,
hvala vam što ste me napisali i poslali.
AKO
sam samo slovo,
hvala vam što ste me naučili.
AKO
sam izgovorena reč,
hvala vam što ste me čuli.
AKO
sam slučajni pogled,
hvala vam što ste me sreli.
AKO
sam samo misao,
hvala vam što ste me razumeli.
***
TRAZIM
U izmaglici sećanja
tražim sve prijatelje raseljene po svetu
i nekim svojim ličnim svetovima,
u traganjima za boljim ljubavima
i nekom boljom srećom…
Tražiim sve one koje sam pratila
i koji su mene pratili iz vagona i sa perona,
sa terminala i do aviona…
Tražim sve one prijatelje izgubljene
između dve čaše špricera uz reči
“za rastanak i da se ponovo vidimo”…
Tražim sve one čije mi oči još svetle u noći …
I sve one koji su mi verovali dok sam govorila
da nema ničeg stvarnijeg od nestvarnog…
Tražim sve one koji su znali
da čuju i razumeju moje ćutanje
i sve one sa kojima sam bila
i tamo gde nikad nisam kročila…
Tražim sve one koji su se detinje iskreno čudili
večito odrastali i iskreno voleli
a onda najednom nestali,
negde izmedju neba i sna
nikad ne saznavši
da sam i ja njih volela…
Tražim ih,
a ne znam
da li ćemo se ikad razdvojeni naći,
ali znam
da se nikad nećemo prestati tražiti…
sifra: “HVALA”
***
MAJCI MILICI
Da li si to ti u neznoj travi,
sto mi stopala bosonoga miluje?
Da li mi to sad tvojim toplim glasom,
govore svi dobro napisani?
Da li to u licima dragih ljudi
uvek vidim tvoje lice?
Da li mi to na svakom putu kojim idem,
jos mase tvoja ruka?
Da li mi to ti saljes
sve ove sarene leptire i leptirice?
Da li se to setas samnom preko mojih snova,
od ove provincije do svih onih gradova?
Da li me to kad dodjem odasvuda,
jos tvoja dobrota docekuje kod kuce?
Da li me to tvoje drago srce sto je puno mene
i tamo gde si zeljno iscekuje?
Da li me to ti odozgo gledas stalno,
ili ja gledam tvojim ocima?
sifra: “HVALA”
***
ODLAZAK 1
Kad utonem
u carstvo snova
vidim sve
čega u stvarnosti inače nema
čujem glasove
davno zaboravljene
i čini mi se
da postojim…
Dok slepo pratim
kolotečinu života
trudim se da živim
u svetu boljem od ovog…
A prošlost me proganja
ostavljajući me da sanjam o sjaju
dok su mi dani
setom prošarani
Patnja mi je drug
a nevolja saputnik
***
ODLAZAK 2
Odlazim
jer mi posekoše dušu
staklom svojih oštrih pogleda
Odlazim
da više ne slušam i ne gledam tu kišu,
koja ne pere ništa nego sve prlja
Odlazim
da ne gledam ovaj svet
koji je prepun mrlja
Odlazim
da se nagledam snega
što nevin i beo veje preko brega
Odlazim
iz njihove svakodnevice
jer je previše surova
Odlazim
dok se lomi srča polupanih prozora
i krca staklo kraj puta
Odlazim
dok još mogu
u svoju tišinu…
***
DIM
Ne volim oproštaje
ni rastanke
ne nižem ih
u ogrlice sećanja.
Samo ih
kad za to dođe vreme
pustim
da nestanu kao dim.
***
NA MORU
Spoznao si na moru
kako je teško
biti i raditi
tamo daleko.
I ležati umoran
i bolestan
i sam samcat
čekati san.
A umesto sna
dočekatu
zoru.
Tamo na moru
kao noćnu moru.
***
NENAPISANA PESMA
Noćas sam opet
putovala i koračala
prostorima nepoznatog.
Noćas sam opet
birala i kupovala
samo ono bitno.
Noćas sam opet
tražila suštinu svega
u dubokom snu.
I zamalo ne kupih od sebe
nenapisanu mi pesmu
što je čuh samo tu.
***
ŠTA IMA NOVO
Iako u prolazu
propratih vesti.
U svetu je
za promenu
uglavnom mirno,
a u mom srcu
nemirno.
Valja mi
opet putovati.
Samo što ću
ovog puta i tebe
spakovati u kofere.
Još da mi je
naći krila.
Sad se jedva sećam
gde su mi
nekad bila.
***
SAFARI
U pustinji
su uvek
pesak
i fatamorgana
u pustinji su
kamile
beduini i turisti
željni avantura.
U pustinji
su dani kao vekovi
i gle čuda
i ta i takva
pustinjska lađa
i pustinja
me odmoriše
najviše.
***
U DUBINI NEČIJIH OČIJU
Preko znanih i neznanih puteva
preko mostova nade
preko pragova sećanja
ispružila se tišina
Preko uspomena
bliskih ljudi
i dragih stvari
nadvila se nepremostiva daljina
Treba preći nepremostivu daljinu
pa čuti ispruženu tišinu
i utopiti se
u dubini nečijih očiju
***
NE DAM
Ne dam ja
da mi se dani krune
kao zrna
sa kukuruznog klipa
Ne dam da me
kao staru čarapu
vreme osipa
Ne dam
da mi kradu vreme
oni koji neće,
nemaju,
ne znaju
ili ne mogu,
kad bi trebalo
da hoće,
da imaju,
da znaju
i da mogu
Ne dam da me
ovo sivilo svakodnevice
proguta
Nićiću ja,
bar još dva puta
iz svog pepela
***
NEKAD
Nekad ne znam šta ću
Ako neću
I pitam se šta mogu
Kad nešto ne mogu
I ovde
I sada
Slažem jednako duge korake
U fiktivnu večnost
Nogu pred nogu
I misleći da idem dalje
Ja samo slažem svoje korake
Tapkajući u mestu
***
NIKAD
Nikad neću dovršiti tu priču
Koja ima muziku moga glasa
Nikad neću moći reći
Ono što nisam rekla tada
Nikad neće biti kao što je moglo
I trebalo da bude tada
Nikad
Nikad je sada
***
BOL POSTOJANJA
Sa novim jutrom
Pružaš ruke
I korak
Dok krećeš u život
Rađa se novi dan
Gutaš maglu smoga
U bolu postojanja
Zviždi vetar
Noseći lišće i smeće
Neočekivano zatvaraš oči
I u trenu
Ne sagledavši svoj kraj
Izgubi postojanje
***
SUDBINA NA DLANU UPISANA
Neshvaćen je bio.
Bolje je tražio,
ali nije nalazio.
Bežeći od lošeg,
stizalo ga je gore.
I pitao se,
noseći sudbinu,
na dlanu upisanu:
Ima li izlaza
iz ove more?
A i dalje je padala
prašina po knjigama,
I dalje se skupljala
rđa na bravama.
I dalje ga je
u povratku sa dugog puta,
dočekivala škripa vrata,
sve ređe otvaranih.
I dalje ga je
pritiskao teret
uspomena neraspakovanih.
I dalje ga je
jedino samoća grlila.
A nije se plašio
ni mraka,
ni gladi,
ni bolesti,
ni smrti,
ni umiranja…
Plašio se samo rata…
I plašio se da će
kad umru svi,
njemu dragi
on sam ostati…
Evo… već dugo
na njegova vrata
niko ne kuca.
Kući mu niko ne dolazi.
Niz sokak niko ne silazi.
A ni iz obližnjeg groblja
niko ne izlazi …
Samo se jutros sa brda
nemo tetura još jedna zora
na prelazu u novi dan.
***
TVOJ MRAK
U tvojim očima mrak.
Tame nesagledive.
U tvojim ustima reči,
što ubiti mogu.
Ti, što ne daš nam
ni da gledamo,
ni da vidimo,
ni da slobodno dišemo,
ni korak da pružimo…
Ti, što gasiš svelto
i sebi i nama
na izlasku iz svakog tunela,
što nas pratiš
i dočekuješ neverovanjem…
Ti, što izabra
da budes uvek slep
na tuđe suze i tugu,
ti si u večnom mraku.
***
TRAŽE SE
U nizu
izgubljenih stvari,
traže se
izgubljeni ključevi.
U čijim li su
rukama sada,
ti ključevi razni,
kad ih nema
u džepovima,
a džepovi su,
svi do jednog
i šuplji …
i prazni .
***
RASTANAK
Gledamo te
kišobran i ja
na kiši…
A mislila sam
da si viši…
I okrenuh glavu
da ne bi
ni slučajno,
video tu kišu
što se sprema
da krene
iz mene…
A odlazio si
uvek
nekako dugo…
Ili mi je to
samo tako
izgledalo?
***
NEMOJ
Nemoj ti
da brineš
nizašta.
Nemoj
ni da dozvoliš
nikome
da te nervira.
Biraj
po navici,
uvek za sebe
samo najbolje.
Ne rekoh li,
debelokožac si ti.
I izađi
već jednom
molim te,
zauvek
iz moje glave.
Stvarno žurim
da oslobodim
tobom
zarobljene mi misli.
Dosadilo mi je
da te pretačem
u suze.
***
ŠAMARI LJUBAVI
Tačno je
da za tango
uvek treba dvoje.
A po logici stvari,
ni svaki tango
za igru nije.
Ja sam ipak,
i u plesnom koraku,
uporno nizala i kačila
točkove moje mašte,
o čiviluke
onog što sam mislila
da su tvoje misli,
jer bejahu
tobom izgovorene.
U toj igri,
poverovah tebi
i tvojim lažima.
A kako ni tango,
kao ništa drugo
ne traje večno,
tako se i taj krug otvori,
a čiviluk polomi.
Činjenica je
on nikad nije
ni bio dizajniran
za točkove,
nego… za kapute.
Iz začaranog kruga
zakotrljaše se
i otkotrljaše u nedogled
točkovi moje mašte…
Ja dadoh šansu ljubavi
da me još jednom ošamari…
Važno je da tebe to
nije ni dotaklo,
a kamoli …. zabolelo.
***
NE KRIVI ME
Ne krivi me
što ne izađoh iz sopstvene kože,
što ne pročitah nenapisano,
što ne čuh nerečeno.
Ne krivi me
što prećutah moj bol,
verujući da nemam sa kim
da ga podelim.
Ne krivi me
što ne videh nesagledivo,
što ne napisah ništa,
što ne pobegoh i ja
malo ranije,
sa tog gubilišta.
Ne krivi me
što se ne naoružah strpljenjem,
što ne namirisah šta nosi novi dan,
što pustih da mi te odnese san.
Ne krivi me
što ne dođoh ni malo kasnije,
i što više neću doći nikako.
Možda je bolje tako.
***
TVOJE OČI
I sad,
dok te gledam,
vidim ti
u očima svemir,
i sve neispavane noći,
i sve neisplakane suze,
i sve neisanjane sne,
i poneku iskru sreće…
U tvojim očima
ja vidim i more.
Tvoje oči
mi se raduju,
i uvek me vode
dalje odavde.
Tvoje oči mi govore…
A oko očiju ti bore…
***
MRKLI MRAK
Ne vidi se…
Da li me to
progoni mrak
iz tvojih očiju?
Ne čuje se…
Da li su to
tvoje reči
u tuđe uši zalutale?
Ne miriše mi
više nimalo,
na naše osmehe
i vreme sreće…
Jesu li se to
u mrklom mraku,
sve veze pokidale
i nestale?
Još samo ponekad
zazvone daljine…
Bezglasno…
i bežično.
Mi ćutimo zajedno
… a sami.
Svako…
u svojoj tami.
***
PRIJATELJIMA
Boli me
vreme u kome živimo.
Boli me
besmisao.
Bole me
sve ove daljine.
Boli me
što nas ova šarena lopta,
sve više razdvaja
nego što nas spaja.
Bole me
ratovi i sva zla
koja kreira ljudska nesreća.
Boli me
što se sve ređe viđamo.
Boli me
što se sve manje znamo.
***
ŠTA JOŠ REĆI O KAPI
Tačno je da
bez obzira na sve
pa i vreme,
ja onako u prolazu
često nosim kapu.
Kapu nepromočivu
da mi od kiša
sačuva glavu.
Kapu vunenu
da me sačuva od zima
i hladnih vetrova u njima.
Kapu od raznobojnih materijala
i komada.
Kapu u kojoj sam
večno mlada.
Kapu kakvu mi i ti pokloni.
Kapu kakva mi kad stoji.
Kapu kakvu samo za mene život skroji.
Kapu sa spektrom duginih boja.
Kapu u kojoj sam uvek samo
i najviše svoja.
I tu kapu
što mi pokriva i uši
da me sačuva
od zlih reči.
***
TA KAPA
Šetala sam je godinama
dugim londonskim ulicama.
I dok je ona svuda
pažnju privlačila,
ja sam ponosno
govorila svima
da nije radjena serijski
i da samo jedna takva ima.
Zato je shodno tome,
ne mogoh pokloniti nikome.
Sad se ona i ja
šetamo zajedno
po snegovima
i bregovima Zlatibora.
Šarenilo njenih boja
praznik je za oči u snežnoj belini.
Tako ona i dalje putuje
u krugu koji je
od moje glave do džepa mog kaputa.
Ne dam joj ja da dalje luta.
***
MIR U SEBI
Bilo jednom u Londonu…
U danima smo bili mi
kakvi takvi…
Pritisnuti vremenom
i hladnim zidovima
podstanarskih stanova…
U noćima naši tužni snovi….
kao okovi
u godinama ratova….
I samo je nebo bilo iznad nas
Dok smo tražili mir… u sebi
I izlaz … i spas…
***
MIR U SVETU ILI PRAVO JAČEG
A nebo ko nebo
Ni nebo
Ne beše uz nas
Te godine…
Nebo nam je smetalo
da verujemo
I nije nam dalo
Da sanjamo…
Dok smo se pitali
Punih 77 dana i noći
Kad će već jednom
Sve to proći…
Pitali smo
I sebe i druge
Otkud im pravo
I čije je nebo zapravo…
Pitali smo se
I da li stvarno misle
Da je tehnika ubijanja
Jača od slobode življenja…
Sećali smo se sa setom
Kako smo jednom imali prirodu
I reke
I iznad reka mostove…
I u meni je tada bila
Neka velika reka…
Reka reči koje ne smedoh izreći….
I reka suza…
Kad su me pitali kako su moji
Govorila sam da sam tu sa familijom.
A ta moja familija sam bila ja…
Sama…
U bolu postojanja
U tom svetu što se sav
Okrenuo protiv nas i vas
I ovde i tamo
Poželeh da kažem poludelom svetu
Da ne stavlja sebi krvave epolete,
I da ne gađa ljude, decu, kulturu i Boga
Jer će zažaliti zbog toga…
***
MIR U TEBI
Da ti deca
Ne rastu kao pečurke u podrumu…
Da oprostiš
I zaboraviš…
I da I ti mirno na kraju dana
Utoneš u miran san…
***
VEĆ GODINAMA
Već godinama
maštam da se vratim kući,
jednom zauvek…
Već godinama
pakujem sve u kofere,
u mislima…
Već godinama
idem kući kad me uhvati nostalgija
i da se odmorim od svega…
Već godinama sam kući…
I odlazim u London
da sebi vratim bar malo života…
***
I SAD
I sad,
dok sa vama pričam,
ja putujem…
Idem u svet…
Putujem svetu
i tebi u susret…
Putujem
da ne spajam samo kraj sa krajem,
nego jedan sa drugim beskrajem…
Putujem
da budem bliže
i sebi
i tebi koji mi,
da apsurd bude veci,
na rastanku samo stize reci:
Ja sam uvijek tu….
Au….
***
GDE ŽIVETI
Gde živeti
kad je Engleska
hladna i daleka,
a Juga
teška tuga?
Pitam se
koje je
od ova dva zla manje?
Kad stari prijatelji nestaju,
a novi
samo poznanici postaju….
Kad sa svakim dolaskom,
sanjam o povratku?
A kad odem,
onda mislim
kad ću,
i kako
doći opet
i ponovo…
Odavde tamo…
I otud ovamo…
***
U LONDONU
Na rubu zaborava,
igraju se senke
i gase mi sećanja…
Dah novog vremena
puni mi grudi.
London je stvaran…
I u njemu su stvarni ljudi,
jer dele sudbinu svih onih
koje je nekakva muka
naterala da polete…
Onih koji žele
da zaborave
devetsto devedesete…
***
DRUGIMA JE BILO GORE
ja
ne idem tamo
samo nebo zna do kada…
nebo koje nas sve gleda
neke od nas gleda
neke kažnjava
a neke kišom pere od svega…
ja …
ipak idem dalje
bar sam videla more…
drugima je bilo gore…
***
GDE SI SAD
Probudih se jutros
u mraku sobe
ispunjene mojim
nedosanjanim snovima,
i setih se tebe
u mnoštvu drugih ljudi,
za koje i ne znam
gde su sada,
mada
u očima
još nosim
tragove
naših rastanaka…
***
SNEGOVI SRBIJE
Sećam se
Svih zima
I majčine ljubavi
u njima…
Sećam se kako smo
Kuče Mia
Mama i ja
Pravile prtinu od snega…
Godine prođoše…
Miu mi lovci ubiše…
Mamu sahraniše…
Ostadoh ja
Da prtinu pravim sama…
I još me jedino
Kroz sve duge zime
Greje ljubav
Moje mame…
***
SEĆANJE
Govorila je:
život nikad nikome
ne daje sve…
I sve nas ponekad ranjava….
Zato svi nosimo po neku zakrpu…
Neko na licu,
neko na nogama,
neko na glavi,
a neko
u srcu…
I svi mi krpimo sve,
baš sve,
što se zakrpiti može…
jer volimo
da živimo…
***
DRAGA MAMA
Nešto ima ispod senke zaborava…
Neki sjaj u oku
Neka nemoć kao u pokošenih trava…
Neka seta duboka
I neki nemir u srcu…
Led na usnama što se ne otapa…
Dostojanstvo na životnog klupčeta koncu
I ljubav prema majci i ocu…
Draga mama,
Tvoja sveća je gorela do zore…
***
NEĆU DA TE BUDIM
Ptice što lebde
nad proplancima i livadama,
psi koji večno laju,
susreti u rane zore,
kiše koje kad počnu
više ne staju,
razgovori sa prijateljima,
brojne avanture,
šetnje kaldrmom života,
ne mogu
zaustaviti
misli…
One naviru i odlaze,
a ti spavaš.
Ne znam šta sanjaš,
ali neću da te budim…
Nekad su
i najružniji snovi
lepši od stvarnosti.
