Saša Dragojević
- poezija -
STENA
Ja živim u tuđem svetu
pored mene nikog nema
svi ljudi nekud odlaze
a ja stojim kao stena
Iza mene samo pustoš
ispred mene ništa nema
iza mene samo poraz
ispred mene on se sprema
Novi poraz sad se sprema
a ja stojim kao stena
Ništa, ništa ja ne umem
nikad ništa nisam smeo
samo sedim, spavam, jedem
nikog nisam ja voleo
Moj je život prazna priča
ništa meni nije važno
svaka noć i svaki dan
za mene su košmar
Mene više ovde nema
samo moje telo tu je
moje telo nemo stoji
iz tela se glas ne čuje
Mene više ovde nema
moje telo sad je stena
***
STUDENO NEBO
Zašto je nebo
noćas tako izdeljeno
bože, koliko bele boje
si morao da potrošiš
Vitka stabla se pružaju
moj pogled ne dospeva u visinu
mračna studen mi trese ruke
bože koliko si bele boje potrošio
Moji koraci ostavljaju tragove
gde god pogledam belina u očima
topla para curi kroz usta
čini mi se da me napušta duša
Koraci ostavljaju sve češće tragove
dotičem stablo čudim se njemu
taj dodir na hladnoj ruci
budi mi hade dah
***
ZVEZDA
Na obodu galaksije
ja, zvezda koja umire
crna rupa, ništavilo
koje guta sve
oko sebe
Ja koji sam rasipao
energiju zračeći
blještavom svetlošću
iz mene sada samo
tama izvire
I svaki svetla zrak
ja pretvaram u senu
ja kružeći prostorom
ubijam svetlost
njome se hranim
Ja iz vas crpim snagu
koju sam izgubio
i sve što ja
privlačim sada
nestaje u meni
***
ZRNO
Zrno seče deo sreće
Eksplozija od dodira
Prsti stežu, barut svira
Izbrisan razum, oblaci samo
Vakuuma puna zdelica uma
Bezglavo pleše umorna šuma
Zelena čoja zvezdicu nosi
Sa čela sija crvena zmija
Oblak pun mračnih iluzija
***
STRELA VREMENA
Sat na zidu kriv je
Što se nemoćnim osećam
Jedino njemu ne mogu nista
Vreme ne mogu da ućutkam
I čaša u uglu vitrine
Podseća na proteklo vreme
Na njenom dnu sloj prašine
Nosi vermena breme
I svkim otkucajem sata
Osećam snagu sunca
Naprava zbog njega sazdana
Korake njegove kuca
***
TRENUCI ŽIVOTA
U mojim rukama tvoji prsti
igraju se
Na mojim usnama tvoja usta
govore
Toplotni talas širi se
po nama
Ne dam ti ni jedan deo tebe
natrag
Zelim zauvek sa svojim telom
u tebi trajati
Ne misli ništa prepusti se
osećajima
Neka nas nose kroz hodnike svesti
što duže
Ovo su trenuci života zbog kojih
vredi živeti
***
NIKOG NEMA
Tanjir leži, čaše ćute
Potpuna tišina
Sve je mirno kao kljičevi na stolu
Ni digitron nema šta da kaže
A sinove poslali očevi u školu
Prazna sveska čeka
Nikog nema tu
Tužno je to što nema nikoga
Tek načeto pivo
Greje se na suncu
U glavi gomila dilema
Ima li boga?
***
RATNIK SEZONAC
Sa torbom u ruci
i ovaj put
zamišljeno čeka
svoj prevoz
u neizvesnost
Sa licem bez osmeha
zbog nezavršenog posla
Ali čeka!
I čekaće, ko zna
koliko puta još
Zbog čega?
Zbog tvrdoglavog ponosa?
Zbog slave predaka?
Zbog naduvavanja
za njega
neshvatljive realnosti
***
ZANOS
Njene zrele usne, kao krv
Kao trešnje koje
Padahu sa drveta
Ispod kog smo sedeli
Sjaj iz njenih očiju
Te blještave zvezde
Što ih je sakrila
Pod terpavicama
Kao i onda, sve trepti
I razdragano se njišu
Grane prezrele trešnje
Njiše se mlado telo
Pred mojim ukočenim pogledom
Meša se sve i magli mi
Pred očima njena kosa
Svuda oko mene
Zasenjuje pogled
I oduzima dah
Eh, da mogu još jednom
Sesti pod staru trešnju
Osetiti ukus njenih plodova
Osetiti dodir vlažnih usana
Eh, da mogu bar još jednom
Udahnuti vazduh pomešan sa
Šumom sumraka što se
Provlači kroz gustu krošnju
***
ŽIVOT
Kupio sam dan za prokleti novac
kupio sam trenutak sreće
u plavetnilu života
Koliko vredi oblak
što žurno prolazi iznad krova
koliko vredi život čoveka
koji nije svestan suštine
Dali je bitan način
ili svrha svega
oblak žurno prolazi
iznad pocrnelog krova
***
TUŽNO JE
Tužno su klonule
natrule grane
staroga duda
Tužan je zvonik
sa kog se ne čuju zvona
Tužni su starci
u svojim oronulim
tužnim kućama
Tužno se provlači
dim ispod pocrnelog
tužnog krova
Tužne su ograde
zarasle u travu
Tužno ćute
dvorišta bez
dečije galame
Tuga izbija iza
požutelih zavesa
Tužna je grobna tišina
što dopire iza
zarđalih brava
Tužni su grobovi
koje samo
ptice posećuju
I slova su tužna
na kamenu ispod mahovine
A moji koraci
kao vetar što jedini
narušava tišinu
Polako nestaju
u daljini
***
POSLE KIŠE
Čudno miriše vazduh
posle kiše
grudi se šire
pohlepno ga udišući
Noge koračaju življe
orošene sitnim kapima
Čudno miriše vazduh posle kiše
Osvežavajuća izmaglica
pada na modro zelenilo
mokre ruke širim
od zadovoljstva
Posmatram ih kako se
veselo miču ispred lica
Osvežavajuća izmaglica
pada na modro zelenilo
Sa neba nestaju oblaci
isceđeni prolećnim pljuskom
oči uživaju gledajući
blještave zrake sunca
Orošena paučina
sija srebrnim sjajem
sa neba nestaju oblaci
isceđeni prolećnim pljuskom
***
IMPRESIJA
Sumarak u moru ledine
Prostro se miran i tih
Kroz gustu krošnju grana
Jesenje ceri se nebo
Uvelo lišće leluja
Odbrojava poslednje sate
Vetar što oblake nosi
K’o smrt prikrada se
***
PLAMEN
Ne ujedaj mi
plamen sveće
ti prokletniče
Ne uzimaj mi
ovo malo svetla
u mraku
Moje oči traže
energiju
koja se gubi
sa zalaskom sunca
Zenice se šire
Moje ruke se
grče, mole za pomoć
Ne otimaj mi
iskru nade
što uliva mi snagu
Oslobodi mi srce
pusti ga da slobodno
pumpa ovu krv
što neću da pustim
da se peni
Ti znaš da mogu
Ti znaš da sam nekad
leteo visoko
i gledao na ljude,
na svet ispod sebe
kako u moru
vlastitog neznanja
žure ka obali
gde ih čeka neko
***
MIRISNA SPONA
Ne, ovaj niris nije
samo puki nadražaj čula
On čini od duše
razigranu pticu
Što leti ka svome cilju
ispunjava svaku prazninu
Povezuje sve pokidano
taj miris što širi se
I radost i tugu
I mrznju i ljubav
I gorčinu slasti
donosi sa sobom
Sve u jednom trenu
Kao modri talas
kad zapljusne stenu
***
GRČ
Ključ univerzuma u njemu se krije
Za sve što postoji
I što postojaće
Odgovor na bol, na nadražaje
Grč je taj što
Snagu srcu daje
Večita dilema jasna neka bude
Ne bori se biće
Da spozna postanje
Uzrok svake misli i pobude svake
Nista drugo nije
Do grč materije
***
NIJE SVE PROŠLO
Nije sve prošlo
ostali su znaci
trenuci sreće
što guraju me napred
Nije sve prošlo
ostali su zvuci
mirisi koji
ne blede
Nije sve prošlo
još traje u meni
mirisna pesma
što opija mi dušu
Nije sve prošlo
a sve prošlo je
život ostavlja
tragove
***
JUTRO POSLE
Znam prsti osećaju
nateklo lice
pod mlazom vode
dok se umivam
miris noći
i lavež pasa
odjeci to su
moram da trpim
Rođen a mrtav
dali u redu je
da živi neko ko
dorastao nije
da parira svetu
koji ne zna
šta potrebno
a šta dovoljno je
***
TREPTAJ
Spusti glavu niže
tako gih voleo da ti
otvorim lobanju
i u nju sipam svoje bezumlje
Da osetiš bol beznadežnosti
i da samo treptaj
tvoga uma stigne da
oslobodi misao
***
NADA
Ovaj svet kao kamen tvrd
na kome se moja duša lomi
ovi ljudi kao predmeti
što razumeti ne mogu reči
O kako je poražavajuće
roditi se, živeti i umreti
na istoj crnoj ledini
prikovan kao drvo
A zanti da bolje postoji
i trošiti poslednju snagu
uložiti celog sebe
u nadu, u nadu, u nadu
***
MRŽNJA
Mrzim kišni ponedeljak
Kao što mrzim
Samoga sebe
Mrzim ovaj grad
Omeđen sivilom zgrada
U daljini
I prozor kroz koji
Košava neumoljivo
Svira svoju melodiju
Mrzim oblak smoga
Što plovi i guši
Nesrećnike ispod sebe
Mrzim sobu
U kojoj me guši
Zadah prljavih nogu
***
TRAG
Moja ruka nije moja više
Moja galva ne upravlja njome
Moje telo polako se briše
Moja duša odlazi daleko
Ja sam nekad bio među vama
Moja zemljo, moje plavo nebo
Sad ostajem samo u glavama
U mislima meni dragih ljudi
***
ŽIVOT
Ja!?
Da li ja stvarno postojim
ili sam proizvod bolesnog uma?
Da li sam ja niko
ili neko zbog koga se
devojke noću bude iz sna,
i u zanosu stežu svoj jastuk
pun želja?
I dok im sobu
ispunjava samo tama
One bi želele da noć prođe
u jednom trenu
i da ponovo koračaju
zadovoljno i srećno
kroz belinu dana
Dan im je jako potreban!
Dan nam je svima
jako potreban!
I ja to dobro znam
I dok razmišljam
o svom postojanju
Misli me vuku
na drugu stranu
Na neku drugu stranu
A znam da je mračna
I kao dete koga muči
ružan san
Želeo bih da mrak prođe
za jedan dan
I da razmišljam
o svetloj strani života
A da li postoji?!
Dali je život stvarnost
ili je on ružan san
nekog dečaka koji je
burno proveo prethodni dan?
Da li smo mi samo
jedan mali atom
nekog za nas nepoznatog
makro sveta?
***
O LJUDSKOM PONOSU
U vrtlogu srama
Ljudski ponos leži
Biće koje tvrdi
Da je dar božiji
Stvoreno da voli
Večnoj mržnji teži
***
KALEMEGDAN
Poznati zvuk
znam ti si
Proleće stiglo
sve se budi
Otkucaj sata
siguran znak je
Cveće kraj topa
to potvrđuje
Dok čekam veče
posmatram dole
Ljudi su to
sa svojim “ja“
Ponovo zvono
znak siguran je
Da čekati znači
znati za smrt
Gomila kamena
zna da postojim
Dole u procepu
dobra i zla
Čeka da nahranim
seme mržnje
Dok otkrivam sve
što ona zna
***
PONOR
Oseti kako ti
mozak tone
a poslednja želja
stoji prazna
Dok gutaš konačno
kap čežnje
ti znaš da je kraj
oseti i znaj
Pritisak traje
i sve je jači
Kroz drhtaj tela
ti se otkrivaš
Okolina zna
dok raspravlja
o glupostima
svakodnevice
Simboli mržnje
na ivici stoje
Ponor te vreba
sa svojom tamom
Odupri se
pogledaj u reku
koja sve nosi
kao godine
detinjstvo
***
U PODRUMU
Još jedna noć
besana i hladna,
hladan krevet
i podgrejana
večera na stolu
Još jedno jutro
što će bespotrebno doći
da rastera mrak
i donese tamu
neiživljenom umu
Još jedan dan
bez noći
i smena svetlosti
i senke će
biti neshvatljiva
***
GODINE
Sa godinama
koje ne obećavaju
maštam o sreći
koju sunce napušta
I gledam na veče
kao na rađanje
života
Jedan nagli dodir
sa zemljom
i zvuk me odaje
šta ljudi misle
o meni
beznačajno je
***
DRINA
Drina, izvor svega
što nije tuga
Drina struja koja
mračne misli nosi
Drina sa vremenom
koje beznačajno je
i prostorom
u zeleno obojenim
Drina, osuđena
na večni mir
Drina……
kao uzor meni
***
NA PUTU
Mokar mrak probuđen
nametljivim farovima
koji otkrivaju vlagu
pod klizavim točkovima
Sasušena trava našminkana
iznenadnim vodenim hirom
jadno se naslanja
na večno zanemeli ivičnjak
Prolaze neukusno sročene reklame
pored nervoznih ljudi
u svojim zamagljenim
staklenim oklopima
Dosadna, zamarajuća sprava
nevoljno se klati
nemoćna da pobedi
uporne kišne kapi
