Sanja Medar
- poezija -
JESENJA KIŠA
Obećanje je dug,
zavist je neimenovna,
strah je na dnu duše,
bol je na dlanovima.
Poljubac je gorak,
usudiću se da volim stranca,
toplota je u mojim rukama,
voda na našima licima.
Pesak među nogama,
zaboraviću da smo
bili jedna sudbina,
put među mojim obrazima,
jesenja kiša u mojim
mislima.
***
HORIZONTI
Bio je to dan
kada gledaš
a ne možeš da vidiš,
voliš jednu osobu
a ne možeš da je dotakneš.
Pokušavaš slepom čoveku
da opišeš nebo,
a ne možeš ni sam da nađeš svoj oblak.
Bio je to dan sasvim siguran i sam,
obeležen tirkiznom bojom
i vrućim talasima.
Pokušao je….
Da rasplamasa setu.
Pokušao je…
Da natera sebe da voli mene.
***
ČETIRI ZIDA
Njena soba je uvek,
mirisala na novinu,
stari uzdisaji koji čekaju nekog.
Prepuštena sama sebi,
posmatra svetla u dubini sobe.
Između četiri zida,
sednem pored nje,
i posmatram je.
Plavo nebo u očima,
san u njenim rukama,
bore na prstima
i dosada jutarnjih glasova.
Tumara zatvorenih očiju,
dok me svesno drži u glavi.
Da li ću je uhvatiti za ruku?
snaga je pri kraju,
kao kašicica koja propada kroz med.
Uzdisaj je pao na ivucu
slobodno maše i viče “Sloboda!”
Čeka me, čekam je,
plavetnilo u mojim očima,
i dosada jutarnjih glasova.
***
NESANICA
Prestaću da te tražim.
Daleko sam stigla,
put je ostavio traga,
on briše vreme pred nama.
Prestaću da te tražim.
Moram da priznam da te volim,
al zamisao je duboko ukorenjena u svetu
srama i nemoći.
Prestaću da te tražim.
Skačem u vodu,
letim kroz taj gaj,
mak je porastao,
jedino nas dvoje,
trčimo za svojim senkama.
Prestaću da tražim.
Sedela sam okrenuta svetlu,
nadala sam se tebi,
priče su se nizale,
a ja sam te osetila kraj sebe.
Prestaću da tražim.
Stari uzdisaji su čekali,
ali strpljenje gubi privid,
i gasi ono što je između nas.
Prestaću da te tražim.
Blizu su mi,
ali te ne osećam,
zamišljam te,
ali te se sećam.
Prestaću da te tražim.
Daleko putujem u mislima,
stojim kraj tebe,
dotičem te rukama,
ali ne nadam ti se.
Prestaću da te tražim.
Naše senke uz vino i vodu,
igraju po staklu,
dan se odavno spustio,
a svetlost tek nazire,
između tebe i mene.
Ne tražim te više.
***
VEČNOST
Možda večnost zaluta kod mene i tebe,
ićiću sporednom ulicom,
da zakopam strah od vetra.
Obazrivo ću ti stegnuti ruku,
želim da zasija plamen koji nas služi.
Gledamo u Vrata naroda,
i dotičemo Zid plača.
Plastičma lutka zavezana za drvo,
i bol koji se širi sa Golgote.
Spremni smo i odvažni,
sudbina nas deli na hrabrije i mudrije,
a Bog na smrtnike i oreoliste.
***
BILA JE
Bila je to tišina satkana
samo za mene,
danas se toplota
zavukla među zidove.
Bila je to vatra koja diše,
udahni sa mnom.
Bila je to nada,
drugačija,
izvezena,
a onda zaluta,
kao jesenja kiša,
skrije se u mojim nedrima.
Sivi dani,
prate,
nedostižnost,
tvojih dlanova na mojim leđima.
Skriješ se u meni,
kao končana magla.
***
SOBE
Pokušaj da uđeš u moje sobe,
gledaću u Mesec da vidim tvoje korake,
kako da probudim sebe?
Nada je večiti lek
za igru bez pokušaja.
Po osmehu na mom licu,
saznaćeš da li koraci
puni buke dolaze.
Želim da te zaboravim,
uzdisaji su se prelamali kroz
osećaje nedostajanja.
***
TVOJE IME
Na zidu ispisano tvoje ime,
puno bola i žestine,
rečima otrova i zatamljenim bojama,
sliva se boja kao tajne koje skriva tvoja glava,
očima gutaš svačije misli,
gaziš po mojim osećanjima kao po zemlji,
izvrćeš osećaje bola i ljubavi,
i daješ,a ja uzimam samo ono što mi nudiš.
Kao stranca dva zamišljeno gledamo
u vrata ta,
još uvek se pitam ko si,šta si i odakle si.
Toplota izvlači mene iz tebe,
i tebe iz mene.
Dodirujem ti usne i padam u ljubav polako,
nastaje mrak…
to su te tvoje zatamljene boje…
još uvek te gledam…
***
RUKA
Vreme je voda.
Sedeli smo proteklih dana,
ti nisi bio tu,
a ja sam razmišljala o nama.
Videla sam te,
kroz braon boje,
okolo je sve mirisalo.
Mislim ponavljam.
Želim da te se sećam,
mirisi još stoje,
od čistoće.
Lagano pred mojim očima
čula sam najgori zvuk,
slike još stoje,
i ocrtavaju plavetnilo očiju.
***
TRGOVAC I JA
Dok on šeta između dana,
ona sedi i razmišlja o promenama.
Dok on želi da je nađe,
ona trči uz vetar i plače.
Dok on sedi i ćuti.
ona ga traži između dana.
Misli razvučene u bezbroj koraka,
ruke ne shvaćene u bezbroj boja.
Dok on misli na nju,
ona želi da zna sve tajne zaborava.
Dok je on sam,
ona je sa svojim mislima.
On gubi nju,
ona gubi njega,
krive sate i dane.
***
VEČE
Veče je upreglo svoje kočije,
i razliva se po nebu
kao gusto mastilo.
Kroz korake i žagor,
vazduh deli uloge,
i nastavlja da lebdi do mojih prozora.
Veče je stiglo do mojih prozora,
i razliva se,
kao klikeri po zemlji.
Čudna zvezda sja,
odjekuje,
do vidika mojih kapaka.
Veče mi dodeljuje
ulogu,
ulogu u kojoj stalno čekam.
Znam gde si,
pratim ti korake u mislima,
ali noći su se prelamale,
a ova noć mi dodeljuje novu ulogu.
Zbogom…
***
SLATKOĆA ŽIVOTA
Imamo iluzije i fotografije,
svi stojimo srećni
na tamnoj strani
ulice,gde stalno zalazi sunce.
Bol od koga umire želja,
bol od koga umire strast,
uvijamo u istinu,
u papir ružnih sećanja,
fatalna ljubomora,
izjeda strast,
mirišu na kosa i tela
na kraj.
Hladana noć,
osluškujem vodu,
i skučeni grad.
Želala bih da napustim prošle dane,
hodnici napuklih
reči,
slomljeni pogledi,
hladnoća nagriza dodire.
***
SUZE UZ ČAJ
Možda su ova četiri zida naša,
popijen izvor vode,
istrošena struna,
i prašina od magle.
Možda je daljina jedina za nas,
prekinut san,
zagoreli čaj,
voda sa ukusom neba.
Možda je smisao mene,
prevelika želja,
teška pitanja,
i suze uz čaj.
***
SEDMI DAN
Prestala sam da te spominjem ujutru
kada se probudim.
Dan prolazi
polako,zabrinut što se završava,
a ja volim noć,
i glasnu tišinu u mojim mislima.
Jutra se nižu,
kao perle po staklu,
peče ožiljak od zavisti i ljubavi prema tebi…
U snovima mi više nisi,
moja java je sada borba
između moja dva snivanja.
***
ČEŽNJA
Utabani koraci u snegu,
ne vidljivi koraci na pločnicima,
ostaci opalog lišća na čizmama.
Dugo čuvam metak u grudima,
zanos je veliki,
a čežnja me podseća na tebe.
Stavljam te u kutiju,
zavijam te kao poklon,
stavljam markicu,
i ubacujem te u sanduče.
Čujem kapljice koje izlaze iz česme,
perem ruke tvojom pameću,
a ti,
ti još ne znaš da me polako ubija čežnja za tobom.
***
MOŽDA DANAS, SUTRA
Možda ću te voleti
danas, sutra.
Možda ću te ljubiti
danas, sutra.
Možda ću te držati u oku svom,
dovoljno da upališ plamen
nezasite pospanosti,
možda danas,sutra.
Možda ću te stići u hodu,
danas,sutra.
Možda ću te ispustiti iz ruku,
lagano kao usporeni film.
možda danas,sutra.
Možda ću te sakriti u sebe,
duboko,
da te ne osetim,
ni danas,ni sutra.
***
DODIRI
Želim da zaspim pod tvojim dodirima,
da me uspeava tvoj dah,
ono što sam bila,još uvek sam.
Još uvek si zarobljen u meni,
a ja te još uvek čekam.
Kajem se zbog predanosti,
dok te gledam,
u svojim očima.
Upisan minus,crtica
priželjkujem tvog dah,
kao smirenost koja lebdi.
Okrenuo si se na drugu stranu,
svesno i savesno,
ja sam posmatrala tvoje ruke,
a ti si osluškivao moje uzdahe.
***
BESANOST
Trebaš mi večeras,
kao moja lična zasluga
za nedostajanje godina unazad.
Od kad si otišao,
zemlja se spojila sa mojim koracima,
Sunce je probudilo čežnju,
i prelamalo se u mojim očima.
Dati trenutak,
je trajao,
besanost se utopila u rukama,
nedužnih krivaca.
Odgovori na moje ne postavljno pitanje,
budi telepatista,
iako to ne umeš.
Skreni pažnju,
osvrni se,
ponos zakopaj,
i predaj mi svoje misli,
i igraj se sa rečima,bez uzajamnog poštovanja.
***
BELA BUKA
Sama.
Daleko se čulo zvono
koje ostavlja otvorenu savest.
Zlatno je zablistalo u očima,
kao noćna neonka,pri izdisaju.
Gazila je sama,
daleko,
slušajući svoj glas.
Ima li nade,
za pokušaj koji nikada neće biti shvaćen.
Da li će se saznati,
da unutrašnji glas
sakriva odbeglo biće od nemaštine i čežnje.
Otvorila je vrata,
zaškripala su tanko,
kao poslednji trzaj neizvesnosti smrti.
Kroz sobu širila se bela buka,
uši su navikle na to.
Oči se privikavaju na svetlost,
a savest je ostala
da leži duboko u njoj.
***
BOJE PURPURA
Osećaj da gubiš ono što nikada nisi imao,
praznina kroz dane,
bez obzira kako svane,
lagani pokret ruke,
i davno zaboravljeni zalazak sunca.
Tišina koja spaja,
zaobilazno i stvarno,
noć, koja pokušava da izvadi stvar.
Koračaš kroz ponor navika,
preskačeš boje purpura,
ocrtavaš lažna srca
i osmeh koji stoji i čeka.
Vreme izmiče nema osećaja,
sveća gori skoro savršeno,
zašto je to moj plamen?
Ima dana,brzog voza
ima dana,kada se prisećam predela,
kroz šupljinu govora.
vetar se probijao kao nesanica.
Želim da osetim bol!
Nemam osećaja, samo uzaludna nadanja.
***
ČOVEK BEZ LICA
Na ovu noć kada se zatvore kapije,
pravila više ne postoje,
kao pesak kroz prste sećanje izmiče.
Lišće je odavno opalo,
samo reči,dve i sve je gotovo.
Mesto na kom smo sedeli je odavno zauzeto.
Jednom kad poželiš da me vidiš,
videćeš da ljubavi nema,
sve polako izmiče.
Jednom će čovek preplivati more,
gazićemo po tlu,samo gde smerovi postoje.
Da li je to sve što postoji između nas?
Ti si onaj čovek bez lica,
nema koraka sve to neon upija.
Lažno i vezano između nas.
Tvoje oči su zalutale kod mene,
bistre i tamne,samo drugačije zvane.
Kako da preispitam sebe?
***
GVOZDENO NEBO
Rasplela sam kosu,
pomešala sam ulje i vodu,
obrisala sam lice tvojim rukama,
popalila sam sveće pokraj tvoga kreveta.
Želeo si da čuješ,neko davno obećanje,
neku misao koja dolazi iz moje glave.
Gasim svetlo poslednji put,
užareni neon i kašičica kafe za put.
Negde sam ispustila tajne poglede,
čini mi se da se ponovo vraćam,
na već utabanu stazu.
Nauči me da želim…
Ne znam ja sve te strane,
ne znam ja gde si ti,
a gde ja kada svane.
Pokušao si da mi skreneš pažnju,
čulo se kucanje o zid,
ja ne želim da slušam te zvuke.
Poslednji put gledam visoko,
gledam u sunce,
i gubim vid,
ostaje mi samo čulo ukusa,
da te i dalje osećam kroz godine,
ispred nas.
***
ISTISNUTI SAN
Pogledaj me,
prestala sam da dišem,
Napolju je lišće,
a voda ubija jesen.
Ne želim da znam,
iako odavno slutim na to.
Ponor i navike,
u sobi izgubljene duše.
Koračam ka tebi,
u stilu tamnih tragova.
Prašina na prozorima,
i pogledi ka tamnim noćima.
Ne shvataš,
da me i dalje nema.
Lutam kroz prolaze,
a srce i dalje ne posustaje,
kuca za buduće dane.
***
KONČANA MAGLA
Kroz končanu maglu,
svoje lice je sakrila,
tamne oči putuju bez granica,
izvan,i samo izvan
put će je učiniti snažnijom.
Osmeh krije kao da nikada nije bilo,
oseća kožu pod prstima svojim,
njene ruke žele da se sklone.
Ona je odavno zastala,
samo čeka i odobrava,
dok se ona zaustavlja,
končana magla se sakriva.
***
KUTIJA
Putujem polako u te zaboravljene zemlje,
zemlje sa počecima i bezuspešnim krajevima.
Kiša je i dalje padala.
Želim da čujem stare uzdisaje,
da želja ne postane strast.
Da se oslobodimo tih vrata,
i godina uzaludnih stvaranja,
padamo u ponor odbeglih navika.
Kroz pesak,videla sam njegovo lice,
stajao je sam,naslonjen na svoje telo.
Oči je prikrivao rukama,
nije želeo da ih vidim.
Pročitala sam mu misli
«Neće ti se svideti to što vidiš».
Iz godine u godinu,
sve češće ga srećem,
spušta pogled ka zemlji,
misleći portreti su odavno izbledeli.
***
NIČIJA ZEMLJA
Moje nebo je iste granice,
kao i tvoje.
Nećemo da prljamo ruke,
inovacijama i ostacima neuspele ljubavi.
Mogu ti ispričati kako je voleti sećanje,
mogu ti ispričati,
kako je kad se spotičeš o sopstvene noge.
Iznad nas je sedmo nebo,
iznenadna oluja,
i uhodana nesanica.
Naučio si me da čekam,
da skraćujem vreme,
kroz napore i oznojane ruke.
Naučio si me da te volim,
kroz vekove,
moja naivnost a tvoja lukavost.
***
SANJAJ ISTO ŠTO I JA
Sve što znaš je
pogrešno,
misao,
koju deliš,
na dve jednake
polovine.
Zalogaj je težak,
smeo,
deliš ga na tri
četvrtine.
Menjamo zakone osećaja,
gravitacija nas,
povlači ka dnu,
tihi tonovi,
osmeh.
Veličam te kroz svoj gnev,
a osećam te kroz svoj san.
Možda pričam kroz osećaje,
možda dane koristimo za bolje sutra.
Pričam kroz svoj san,
želim da sanjaš isto što i ja.
***
SENKE
Shvatiću jednog dana,
kada vidim svoju senku,
da ,moja lica blede,
po istom tonu.
Načula sam,
da će senka proći,
da će me dotaći,
i sunce će početi da sija.
Usputna putanja,
će izgubiti svoju draž,
niz pejzaš će se slivati boje,
kao zvezde koje nestaju sa danom.
Vreme postoji,
da se shvati,
ali pogledi stoje,
da bi izgubili senku svoju.
***
SUDBINA
Ti si moja najdivnija utopija,
hodam po tvojoj bašti od kamena.
Posmatraš moje korake,
ideš za mnom,
ja se ne osvrćem.
Ti si moje sve,
a ja tvoje ponešto.
Skupljaju se dani,
nagomilavaju se,
imam toliko toga da ti kažem,
a opet ćutim.
Vreme je ostavilo traga,
zakočenost u mislima,
i nepredvidljivost u koracima.
Slutiš da odustajem,
polako,
sigurno,
ja sam takva
kada krenem
više se ne osvrćem.
***
TAŠTINA
Ja pričam sa svojim senkama,
jednom si mi rekao
“Ponašaj se prema drugima,onako
kako su se oni ponašali prema tebi”
želela sam tuđa nadanja.
Pokušala sam da shvatim staze,
ali spoticanja su bila jača.
Ipak na kraju imala sam površinski mir,
iako je vreme preteča samog života.
Ja pričam sa svojim senkama,
jednom si mi rekao
“Snaga je u tebi, a u meni predvladava taština”
***
TIŠINA
Neko je vrisnuo u moje lice,
kad sam spavala.
Trgla sam se ali nije bilo nikoga.
Srce je ubrzalo svoj tempo.
Možda će me jednog dana staviti,
između popucalih oblaka i izlomljenih grana,
odvažnost će isplivati na suvo tle,
gde god da postojim,
tu ću i dočekati sjaj.
Verovatno ga neću videti,
kao i do sada,
ali unapred vidim stvari pred očima,
kao da je to mapa tvog bledog lica.
Putokazi na tvom licu,
moraću češće da te gledam,
iako ti to nikada neću reći.
I negde na polovini dana,
shvatila sam da se svet i dalje okreće,
da sam potpuno sama,
i da ću tako preživeti nostalgiju i dane,
sedeći sama sa sobom.
Podmukli bol je opet tu,
isplivao je na neodređeno,
gazeći po mom strpljenju.
Ostajemo sami,
moj podmukli bol i ja,
praviće mi društvo dok ne utihnem i ja.
