Vida Nenadić
Knjiga U izmaglici sećanja
Piše Slobodan Ristović
ANAMNEZA INTELEKTUALNE SKITNJE
Poezija Vide Nenadić, ukoričena pod imenom “U izmaglici sećanja” čitaocu donosi ključ kojim može otkatančiti svoje sindzire, ili tačnije rečeno osloboditi ga od sujete i drugih pogubnosti koje vremenom skole dušu čovekovu i učaure ga u sebe nepoznatog i teretnog.
Ova poezija je nikla iz naročite pobune, kadre da se suprostavi tromosti intelekta, otrebljene od naravi koja je čoveka prekrila skramom svakodnevnih briga zapravo da bude okrilaćen, a ne bogalj sa zdravim ekstremitetima, koje mu je Bog podario a ljudska uplašenost oskrnavila.
Hteli mi ili ne, moramo priznati da smo nekoliko decenija živeli mimo sveta, a i mimo života, što je ispostilo onu divnu bistrinu i vitalnost uma. Sabijeni u ćumez sebe, klonili smo se sveta a kamoli slobodnog krstarenja predelima ispunjenim većom prozirnošću i vitalnošću.
Pesnikinja Nenadić nam nudi na uvid snimke intelektualnog skitanja svetom.
A ni moje reči poput gladi
nemaju uvek istu težinu
Sa ova dva stiha, koja služe kao upozorenje čitaocu, Vida Nenadić kreće kroz vrata koja su otvorena na sve strane, ostavljajući nas da drhtuljimo nad našom a ne nad njenom neizvesnošću.
Skitač nikad ne odlazi u nepoznato, jer nema ništa svoje, bar ništa omeđeno, pa su nedogledi samo kote sa kojih se polazi.
Skitač je pojam svake slobode.
Pišem ti
a nemam adresu…
Njen zavičaj je naš san i snovarje da smo negde, i da nas još ima, jer je Bog u nepoznavanju sebičnosti sve dao čoveku, a čovek u nepoznavanju Boga sve prisvojio za sebe. To što smo prisvojili je samo ono što je dokučila naša sebičnost, a sebičnost je škrtost.
Bože, oslobodi me škrtosti da bih išta imao. To malo nije roba već život. Vida nam vida tu muku.
Već godinama
maštam da se vratim kući
jednom zauvek…
Ta misao je ona čioda za koju je zakačen nerv naravi ove pesnikinje. Taj nerv se odmotava njenim drumovanjem i umovanjem, ali je i jasno određuje u svom postojanju. Za tu čiodu je pričvršena njena krštenica i umrlica. Ta čioda je ona šunadla na koju srpski domaćin nabije poziv za sud i uplatnicu za porez. I ako to sve izgleda pomalo smušeno i prosto, jasno govori o nama i našim naravima. To nas čini onim što istinski jesmo, a naše ponašanje takođe mnogo toga čini da budemo ono što istinski nismo.
Već godinama sam kući
i odlazim u London
da sebi vratim malo života.
London je mesto gde je pobodena druga čioda. Na tu L tačku zakačena je ona slobodoumsko skitačka nit, njom klizaju kuglice uspomena, razmišljanja svakojakih. Na toj niti kao na žici za sušenje veša, sve su slike pesnikinjine. To šarenilo je njena Morzeova azbuka koju sa udaljenih nebesa čitaju anđeli i svi ostali, pa i naše duše koje zarad nas gacaju po asfaltu i borave povremeno u nama sputanim.
Vida Nenadić ne spada među žene pesnike koje svojom poezijom ispoljavaju svoju ženstvenost i lirsku tananost. Vida Nenadić ispoljava svoju intelektualnost i lepotu tog tena žene koji se ogleda na licu njene duše, dok su joj obrazi onakvi kakve ih mi vidimo.
London je stvaran…
i u njemu su stvarni ljudi
jer dele sudbinu svih onih
koje je nekakva muka
naterala da polete…
Kao što se vidi iz ovih stihova pesnikinja za krilatost i krilaćenje ne uzima razigrano damarje i drugi žar koji se nudi ženama, već muku života. A muka niče iz najdublje brazde i svojim klijanjem i nicanjem razara i razjeda nagon za rađanje života. Da nije tako, ptice bi iz neba padale kao kamenje. Strah od učmalosti odveo je ove pesme u svet. Pogrešno bi bilo misliti da su one iz sveta došle. Bog ih nije pesnikinji dao na nekom kiosku kao hamburger ili novine, već kao klobuk u krvi koji je tek tamo negde dostigao svoje pravo vrenje.
Pišem ti
da čitaš
i da ne sediš sa licem u dlanovima
pritiskajući sto laktovima…
Njena poezija smo mi koji poput peruti boravimo na njenim ramenima i njena kosa pod kapom. A mi smo sve čovekovo, samo što umišljamo da nismo i da treba drugačije, a drugačije je samo ako znamo ko smo, a do toga nije baš lako dokučiti, pa češće menjamo glavu od kape, a mora se priznati da to nije normalno ili laskajući ludosti, da kažemo nije lako.
Vida nam svojom pesmom Kapa objašnjava svu psihologiju sebe, a u nastavku pesmom Prolaznost života nas ostalih. I ako se da pomisliti da ćemo se mi i Ona negde mimoići, to se neće dogoditi. Naš život, nas koji jesmo i koji nismo pesnici je tek sedur. Knjiga Vide Nenadić, u koju sam kao u jezero umočio prst da osetim toplinu vode je to mesto i ta tačka. Da nije žurbe mogao bih vam o toj vodi više besediti. Ovako se molim da mi Bog podari peraje ako krila nije pa da zaplovim…
Začinje sneg u meni i oko mene
21. Oktobar 2007. Sevojno
Slobodan Ristović
PS
Beseda o ovoj zbirci mogla je početi od pesme Cirkuska arena … možda bi bila istinitija i lepša, više poetska. Moglo je iz pričice uz kafu bez ove zbirke. Možda je moglo i bez svega toga. Tačnije rečeno, može kako kod vi hoćete. Na to sam bio zaboravio da vam ukažem, ali sam i ja malo sebičan pa sam to sebi ostavio. Izgleda da je tako, jer da nije, zašto bi poeziju čitali, ili zašto bi je neko pisao…
