Oblici obraćanja bogu
Savo Božić Ružin - knjiga Gorko Hvala
Piše Čedomir Ljubičić
Najnovije pesničko oglašavanje Save Božića Ružinog GORKO HVALA donosi pred čitaoca usaglašenost vizija i bolova jednog autentičnog pevanja.
Melodička i metodička ravan u ovom Božićevom ostvarenju vidno je unapređena, podignuta na nivo univerzalne ideje intimnog obraćanja višnjim silama i celovitoj neprikosnovenosti apsolutnog suda. Posle takvog suda izvesno je da proizvoljnih naklonosti nema. Ostaju samo protoni refleksivnog umetničkog razračunavanja sa proneverom životne punoće, sa prevarom živodajne bujnosti.
Jezik, stilski integritet, melodija, ritam, boje i slike, takođe su, u knjizi Gorko Hvala isklesane zanosnije i iskustvenije negoli u prethodnim Božićevim knjigama. Valja napomenuti da se litografija jezika Božićevog pevanja lucidno uklapa u dramaturški obrazac Božićeve poezije koji za rezultat ima duboko misaonu kompleksnost.
U pesmi Adamovo Koleno, Božić poetskim zanosom uporednog načina subjektivizacije, gotovo da daje presek jednog antagonizma koji prati jedan ljudski vek. Kroz prizmu proosećane sposobnosti opažanja, estetičnost osećajnosti, neposrednost, ritmičnost i metaforičnost stoje nasuprot nevoljama, bolovima i nemoći večnog zadržavanja lepote, bez modifikacije, bez naknadnih zamišljanja.
Nadahnuto poemsko pevanje, lako se dolazi do zaključka, do kraja kristališe Božićevu sposobnost da treptajnim metaforičnim zamajcima pronikne u srž predmetnih elemenata stvaranja pesme.
U pesmi Zadušna slika, Božić u središte poetike omudrenog preispitivanja postavlja pojedinca, čini se, nesnađenog pred periodičnim smenama zala i praznine.
U pesmi Adamov greh, Savo Božić čini iskorak u sopstvenoj poetskoj misiji. Slikarskim tehnikama oblagorođuje već utemeljeni emocionalni sklop pevanja. Božić čini upravo ono što čini jedan slikar. Najpre pravi crtež pa onda dolaze boje, jer potpuno je izlišno zamazati platno i najlepšim bojama ako prethodno nije nastao crtež. Na taj način dostavlja nam uživanje kao i da je na belom nacrtao samo obrise neke figure.
Osvrtanjem na realnost ili fantazmagoriju u vidu stiha: /Srećan pesnik-Jesenjin svog veka/ Božić u pesmi (raz)gradilište potvrđuje tezu da je poezija sinteza univerzalnog i individualnog sa univerzalnim i večnim kvalitetom. Poezija izaziva zanos i očarava. Poetska sloboda je svojstvo genija a nadgrađena osobinama istinskih umetnika: uzvišenim umom, izuzetnim pamćenjem i spretnosti osetljive ruke postaje postulat i apsolut produhovljene lepote.
Pesme na koje treba usmeriti naročitu čitalačku pažnju u knjizi Gorko Hvala su: Adamovo Koleno, Zadušna slika, Put ukletnika, Prsten aure, Gorko Hvala, Adamov greh, Opsena bludnoga sina, (raz)gradilište, Mornar galebu, Smiraj, Dvojnost, Adamov usud, Adamov pad, Materinske suze, Novogod.
Matrica koja pevanje Save Božića povezuje sa obasjanjem božjeg prsta izražena je u skladnoj umreženosti melodike u temama koje je pesnik umešno odvojio od svakodnevnog ambijenta i nemislećih težnji kao uopštavanju i utisnuo im titravi senzibilitet pesme.
Nadasve osoben, talentom kome proces hvatanja zamaha nije dovršen, Savo Božić dosadašnjim pesničkim opusom dokazuje da je samo reč tvorac svega što treba da postane rečenica, pesnička po mogućstvu. Ako je verovati Mikelanđelu koji kaže da je umetnost ljubomorna- ona želi da joj čovek potpuno pripada, onda, sasvim sigurno, između umetnosti i Save Božića nema emotivnih nesporazuma.
