Gordana Vlajić
- poezija -
DAN POSLE DANA ŽENA
Provedoh jučerašnji dan raskrečenih nogu.
Jedna mi beše u Pančevu,
Druga na sastanku,
U Novom Sadu,
Nisam znala gde mi je dupe a gde lakat,
Glavu odavno nemam.
Eh, da, a u međuvremenu je…,
dok su se ulicama gegali buketi
nošeni muškim ponosom
il ženskom prpošnošću…
… u međuvremenu je
padala vlada.
Od čoveka koji već neko vreme
Čuva mene od mene
Uveče sam dobila Čarobnjaka.
Pročitah posvetu i sklonih knjigu.
Sa Nabokovim se ne smem šaliti
***
NEKA IH
Neka ih
neka nas napuštaju
neka nas ostavljaju same
neka nam nikada ne priđu
neka nam ne budu sud.
Neka ih
nek druge ljube
nek svojim dahom hvataju tuđ
nek s nekom drugom obale premeravaju
neka nam, kažem, ne budu sud.
Neka nas
neka smo puste
nek trpimo žuljevite prste
neka nam noći dopliću bol
neka nam Bog bude sud.
Neka me same,
pred svaku zoru
da priznam nemoć i greh
neka me, dok me ne prozovu…
nek trajem dok si mi otrov i lek.
***
POSAO I PROVOD
Ponoć je prošla, mila moja.
Sad sam završila s poslom.
Namazaću bolni vrat konjskom mašću
(smem li da sumnjam, otac mi je preporučio!)
pa u krpe…
I gde je tu život, draga prijateljice?
Između sinoćnjeg i ovog sada
mazanja konjskom mašću
ostaje pisanje i zapiranje.
Zapiranje kao provod.
Ili zapiranje i pisanje?
Da sam tamo… kod tebe
sa druge strane planete,
gde je, bojim se, sve isto,
samo naopačke.
E!
A da ti ipak dođem!
Možda mi u toj tvojoj zemlji
zapiranje bude posao,
A pisanje provod.
Ne smej se.
Starimo, a još ništa
ozbiljno nismo uradile.
Osim zapiranja.
***
DUŠA I ZASTAVA
Moja duša
već evo koji dan
izgleda kao zastava
na jugopetrolovoj pumpi
posle januarskog severca.
Iscepana.
Smrznuta pa pokidana.
Na telu
stuba koji se kočoperi
uspravan
blago nagnut
ka topoli
i prefarban
da prevari prolaznike
kako je jedar i jak,
na telu tog stuba
titraju patrljci
mog pređašnjeg života.
***
ELEGIJA O G.
Nisam mogla danas da se ubijem.
Prvo što je Vaskrs.
Drugo, neviđeno mi se piškilo.
Malo, malo pa bih u wc.
Valjda sam zapatila upalu bešike.
Ili je to bilo od straha da ne umrem,
Što hoću da se ubijem.
Kažu, čovek u strahu hoće često da mokri.
Uglavnom,
Da nisam zaustavila auto
I svratila na benzinsku pumpu
Lokalnog lovatora
I lopova (u što je ovo sad pa bilo bitno?!)
Verovatno bih se ubila pa upišala
Ili obrnuto.
A to bi bilo ponižavajuće
Za moje potomke.
Majka im se upišana ubila
Majka im se mrtva upišala
Pošto sam svratila na tu
Benzinsku pumpu
Prestala sam da plačem
Da se morim zlomislima
O samoubistvu
Jer sam pokušavala da pišam
nad tim štrokavim čučavcem
a da se ne ugušim
da se ne isprskam mokraćom
sopstvenom
pa još
kada prska
meša se sa tuđom
odbija se o zapišani beton javnog klozeta
pazila sam da ne uflekam nove kožne mokasine
da turom ne dotaknem zapekle tragove tuđe razmazane stolice
po jeftinim i loše fugovanim pločicama
mada, kaže se govno
… dokle sam stigla?
Da! tragove razmazane stolice
različitih nijansi
ali da sad ne ulazim dublje u to…
bila bi to elegija o govnima
pardon, stolicama
a ne pesma o G.
gordosti
jedne prehlađene žene
o G.
ganutljivosti…
… nebitno…
O nekoj ženi
koja je htela da se ubije
i to je to.
Uglavnom
tako sam ja
misli o samoubistvu
odagnala mislima o stolici.
O govnima, zapravo.
I tu bi negde bio kraj elegije o G.
***
POSTALA SAM PISAC
Postala sam pisac.
Naučila sam da nalazim reči.
Ranije… dok sam bila čovek,
Reči su nalazile mene.
Reči svakakve:
gubave, tuđe, kvrgave, gnojave.
Bivalo je tu i tamo
i nežnih reči
ali su ih nestrpljivo utrljavali u mene.
A kasnije, dosta kasnije,
mazali su mi kožu
užeglim pluskvamperfektima
i jalovim futurima.
Rečima koje su udarale, zaudarale,
koje su obećavale, lagale,
koje bi me vređale,
u tipičan niz ređele,
šapatima koji bi šaptače napaljivali
a mene nedovoljno rasanjivali.
Srećna sam što postadoh pisac.
Što umem sama da nalazim reči.
Jer ranije… dok sam bila čovek,
reči su nalazile mene.
***
JEDAN GRAD
Bio jednom jedan grad
I u gradu mnogo kuća.
U većini kuća četvrtast sto.
Na stolovima mušeme.
Na mušemama suve ruke
Koje pridržavaju čela.
Nabrana čela
Tihih žena
Koje strpljivo
Čekaju sopstvenu smrt
Pogledom u kojem se
Jasno vidi
jedino
kare
od mušema.
***
ĆERKIN ROĐENDAN
Započela sam se
Pre 23 godine
Petljicom na tvom pupku
I
Od tada doplićem vreme
Danima istog poluprečnika
I noćima s kukicom.
Pamučnim, lamiranim,
Sintetičkim, jutenim,
Vunenim i paukovim nitima
Doheklavam život
Klot frket
Klot frket
Klot frket
mustrama.
Kad se u sopstvenom čvoru
doštrikam
da me što duže
na prste namotavaš,
da me imaš
ako se gdegod
ako se kadgod
zaparaš.
Da me uvežeš
Gde si najtananija.
Da mi se ne pokidaš.
Nastavljam se
Već 23 godine
Petljicom na tvom pupku.
***
ONA JE KRIVA
Ona je kriva.
Da te je volela
Da ti je vatru iz očiju
Razgorela
Ti ne bi
Ulovio
Naslut strasti
Pod mojim grudima.
Ona je kriva.
Da te je ljubila
Da ti je grehom usne
rastopila
Ti ne bi
Ulučio
Lepet čežnje
Pod mojim prstima.
Ona je kriva,
nek mi je živa,
što nas ima.
***
ZA VERONIKU FRANKO
Ljubomorna sam na Veroniku Franko.
Ona se usudila da živi svoje stihove
Da reči baca umesto mača
Da njima miluje poput dodira svilene marame
Da metafore koristi da udahne
A ne da uzmakne
Od ljudi koji su hteli da je imaju
Da je ubiju
Da je umiju
Da je probiju
Da je uklone
Da je ukrote
Da je izgladne
Da je ožedne
Da je ožene.
Da je obene.
Ljubomorna sam na Veroniku Franko.
Na njena uspravna leđa i šuštave haljine.
Ona se odvažila da živi svoje stihove
Uz svog čoveka i njegove žene
Da rime nežno spušta u gondole,
Sa dlana zareze… kao najbelje galebe
Ne da ih prekriva
tuđim citatima
ne da ih pokriva
navodima
kraljeva i pajaca
ne da ih zatomljuje
stilskim figurama
niti da laže
sintaksičkim bižuterijama i legurama.
Ljubomorna sam na Veroniku Franko.
Ona se usudila da živi svoje stihove.
***
AKO MU JEDNOM NE BUDEM LEPA
Tja.
Ne mogu da kažem
Da mi grudi jedrinom
Još uvek
Nadimaju pliš tunike boje purpura.
Lagala bih misao
Da mi je koža poput satena,
Da miriše na jorgovan
U pupoljku
Po kojem je aprilska rosa.
Ali, evo, gledam
Opheklano švedsko kopno
I
belim baltičkim vezom
optočenu parčad skandinavskog tla
Dok slećem
Na stokholmsku Arlandu.
A onda
Već isto veče
Šetam
Krajolikom koji uramljuju
Žute crvene plave i bele kuće
Ljupke i nepretenciozne
Božićno okićene
Sa obećavajućim spokojem u prozorima.
I dok škripi sneg pod čizmama
Onim što ih on najviše voli
Naročito kada mi suknja sklizne sa bedara
Tako mi kaže
Dok stojim na sred njegove sobe
zidova boje leda
sa ogledalima koje magli naša vatra.
Posle ljubičaste ponoći
Lagano se vraćam ka oker crkvi
na belom brežuljku,
A on mi šapuće u slušalicu kako mu nedostajem.
I taman kad mu se kunem da je mesec ovde plav
Srećem tri košute
I one ne beže.
Stoje.
Gledaju me
Dok ih fotografišem
Kroz pahulje široke i meke
Poput dečjih dlanova.
Ležem i pokivam se
jorganom u kojem su perca švedskih gusaka.
Onda mažem svoje hladne obraze
Lagano utrljavajući antirid kremu
I mislim kako mi
Gledano sa ovog hrastvog uzglavlja
stvarno nije potrebno
zatezanje lica.
Ako mu jedared više ne budem lepa
Uvek mogu da odem
Iz sobe zidova boje leda
i da se šetam
Krajolikom koji uramljuju
Kućice sa obećavajućim spokojem u prozorma.
I da sretnem tri košute.
Dovoljno.
Od jednog života.
***
ALBATROS
Sanjam kako
skupljam reči.
U fišek od listova
Mojih nenapisanih knjiga.
A onda ih lagano izgovaram.
Vadim jednu po jednu.
Iz fišeka.
Od listova
Mojih nenapisanih knjiga.
Čitam.
Nekome.
Pogledavam,
Izgovaram.
Razgovetno.
Čitam i iznenađujem se.
Bog te
Da li je ovo moja pesma?
Jesu li ovo
Moje reči:
Albatros
Trošarina
Kamenjar
Lizing
Daljinski upravljač
Videćete vi svi
Nije lako biti majka
Ko su ovi ljudi što prelaze most
U koloni
Izgleda kao da su pravi
Razvigor
Putešestvije
Listopad
Sretenje
Roditeljski sastanak
Pučina
Navrndni utorak
Južna i Severna hemisfera
Možda dogodine
Mimohod
I prođe zivot
Pre suvisle rečenice.
***
JOŠ UVEK BEZ NASLOVA
Izgovori.
Slike,
Kadrove.
Oslušni ih.
Dlan. Zumbul.
Lice. Broj.
Ključ. Most. Stomak.
Doručak. Ručak.
Šta ako ne izgovoriš večera?
Nego reč iznenadnu.
A ja je ne udahnem.
Šta ako promolim glavu kroz vrata
I kažem:
Dođi.
Usnama
pokupi zrna ribizle sa mojih golih grudi.
Obeleži me.
Stavi u mene graničnik.
Da osetim
Da znaš
Dokle si stigao.
Prelistaj me.
Uz pasuse i akcente.
Reč je raskošna kao muzika.
Oslušni je.
Vokali otapaju dušu
od smrzlih čamotnja
koje čini rupe u knjigama i prozorima.
I rupe u životima.
Da.
Uz reči se treba
Voleti i ćutati.
Izgovaram.
Oslušni me.
Dlan. Zumbul.
Lice. Broj.
Ključ. Most. Stomak.
Doručak. Ručak.
Šta ako ne izgovorim večera?
Nego konačno zavapim:
INCEST!
Reč iznenadnu.
Izdahni je.
Promaljam glavu kroz vrata
I kažem:
Idi. I zatvori ih s treskom.
Ostavi
zrna crnih ribizli po mojim golim grudima.
Izgovaraš.
Jauk.
U gnevu.
Ne čuješ.
Dlan. Zumbul.
Lice. Broj.
Ključ. Most. Stomak.
Doručak. Ručak.
Ne izgovaraš večera.
Ječiš
(kao da si ti izdat)
Što će neko drugi pokupiti
Zrna crnih ribizli.
Ta te glad boli.
A ne ključ.
A ne most.
Ni ohlađena večera.
Ostavimo ponešto nedovršenim…
***
VEČNI ŽIVOT
Mojoj voljenoj supruzi
Koja je bila
Moja snaga
Ljubav mog života
Kako ću dalje nez nje
Leleče čovek
Nepoznat
U čitulji
Pod fotografijom
Pokojnice
Koju upoznajemo
Bog te,
Moje li radosti!
Pa ja nikada neću umreti
Nema muža
Nema leleka
Nema slike
Ni čitulje.
