Zorica Salijević
- poezija -

NOĆAS SAM SANJALA JEDAN SAN

Noćas sam sanjala jedan san,
I bilo je lepo i čudno.
U tom snu bio je samo jedan dan,
U kome sam se osećala sigurno.

Ljudi, psi, deca, posao, veče,
Promiču slike ispred mene,

Kao što i ceo život teče,
Donoseći nove situacije i teme.

I na kraju tog dana u snu,
Mir, kamin, vatra i krevet
I ti i ja zajedno tu,
Gde ne postoji oko nas svet.

U tom snu ti se tiho u krevet uvlačiš,
Svoje rame mi ko jastuk nudiš,
Ruku oko mene provlačiš,
Polako, tiho, da me ne probudiš.

Glava mi na tvom ramenu zaspala,
Plava se kosa po jastuku prosula,
Ruka je na grudima tvojim zastala,
I čudan sam san usnila.

Noćas sam sanjala jedan san,
Trajao je noćas samo,
I u snu samo jedan dan,
U kome sam se osećala sigurno.

***

AUTOBUS

U autobusu crvene boje
Vozim se prema kući.
Kraj je dana,
Još jedna radna nedelja
je za nama.
Stanica mračna, hladno je,
Vetar sa Severnog mora duva mi u lice
Pogledom pratim korake
Jedne starice.

Ide prema stanici,
Korak joj teži,
Isprani šal
od vetra ne štiti,
oči joj od bola tupe
ne brine više
šta će sutra biti.

Stiže autobus,
Ulazimo nemo.
Seda svako na prazno mesto
Sedam i ja i gledam,
Poznati predeli
Kojima se vozim često.

A u autobusu crvene boje
Pored mene i starice
Još njih dvoje, troje.
Svako sa svojim mislima se bori
Niko ni sa kim ne govori.

Gledam i pitam se: ko su ti ljudi?
Šta ih muči kada su pogleda tupa,
Raduju li se ičem,
I šta im nosi novo sutra ?

Jedan je mladić seo bahato.
Skup nekih čudnih nota sluša,
Na prstu mu prsten i mrtvačka glava
O dragi Bože,
Gde li mu ide ta mlada duša ?

Umoran radnik sa alatom sedi,
Sam na dva mesta,
A brada mu drhti
Dok mu dah mu na aklohol smrdi.
Kući se sprema u veče kišno,
Niko mu se tamo ne raduje, to se vidi,
A da ja to kažem je izlišno.

Mlada je žena skupila
U krilu ruke obe
Kosa joj duga po ramenima pala,
Gleda ispred sebe
U bezdan strašnu
Kao da je negde na pola životnog
Puta zastala.

Volela ga je, to se vidi
Voli ga još uvek
To se ne može skriti,
Ali on nju nikad nije,
Teško se čemer i sa medom pije.

Mladost joj curi, a deca rastu
Oni se trpe ali nikad da
U jedno strastu,
Razgovori prazni i nežnosti nema
Pitam se kakva im se starost sprema?

Stanica moja, vreme da se
Iz crvenog autobusa izađe.
Pitam se samo :
Šta će mene u životu da snađe ?

Sama jesam, brak se raspao,
On je na nekom drugom
Jastuku zaspao.
Od tada se srce strašno čuva
Da ga neki novi vetar, ne ugruva.

Ljubav se desi, s njom i novi gresi,
On je tamo a ja ovde,
Često se setim bistre
Jezerske vode.
On i ja zajedno negde
Zagrljeni i sami,
Pijemo čaj u nekoj noćnoj tami.
Uvijeni u jedno ćebe, ko u jednu priču
Dok nam se zborane ruke, nežno dotiču.

Sve se samo sanja , želi i čeka,
Da li će se i desiti to je tajna velika,
A dotle do novog radnog dana
Prema kući mojoj nastavljam sama.

***

REGRESA AMI

I pesme i ukusi
I note i reči
I slike bez boja,
Ostaju kad neko ode.

Sve ostaje zapisano,
Najdublje urezano
Tamo, odakle se ne može
Nikada više izbrisati.

I molitve i ruke sklopljene
Noći ne prospavane,
Sa očima utrnulim
Od isplakanih suza.

Vrati mi se,
Molim te najnežnije.
Zbog tvoje ljubavi, zbog tebe
Umreču sada !
Bez tebe, bez tvoje ljubavi
Ja sam ništa!”

Plaćem uz zvuke gitare,
I reči koje nikad učila nisam.
Govori ih moje srce, a ne ja,
Jer ono govori sve jezike sveta.

Vetar ih odnosi i meša sa pahuljama.
Led se hvata na puste grane,
I oko mog srca koje ti ne čujes
Jer ti si odavno otišao.

***

BOJE, NOTE I UKUSI

Boje boje, od crne do bele,
Ceo jedan život.
Boje boje ljude i događaje
I po njima ih pamtimo,
Sećamo se lepog i ružnog.

Događaji se nižu jedan za drugim,
I svaki od njih ima svoju notu, svoju pesmu.
Neke zato doživotno volimo,
A zbog nekih više ne idemo na mesta
Gde ćemo ih sigurno čuti.
Jer note vole i bole.

Ukusi su vezani za piće popijeno u senci jasena,
Ukusi su jagode, koje jezkom kradem iz njegovih usana,
Ukusi su suze koje sam isplakala
Nad prevarom,
nad umrlima i
nad ne uzvraćenim ljubavima.

***

GRAD NA SEVERU

U jednom gradu na severu
Žive jeleni koji slobodno šetaju,
Pored ljudi, pored kuća,
I pored mene.

U jednom gradu na severu,
Živim ja.
Taj grad ima mostove koji
More spajaju sa jezerom,
Čijim tunelima prolaze automobili,
Kao krv kroz krvne sudove.
Prolazim i ja i vozim
na poznate destinacije.

U tom gradu na severu
Krovovi su najlepši u sva četiri godišnja doba.
Jer su živih boja, kao i kuće ,
Kao i moj život.
Mislim da je, ako bolje pogledam,
Svaki detalj mog života
Oslikan na tim kućama iz mašte,
I viori se sa nasmejanih i
Tuguje sa tužnih krovova.

Sada je zima u gradu na severu.
Sneg je pokrio jezero, zaledio vodu,
Obelio krovove i dvorišta.
Noć se bori sa danom
A sunce sa tamom.

A meni je lepo u gradu na severu.
Jer ja imam grad i grad ima mene.
Ja postojim u tom gradu ,
Ja se smejem u tom gradu
Ja plačem od sreće u tom gradu.

Ja se osećam krivom u tom gradu,
Jer ga volim kao moj Beograd.
S njim varam moj rodni grad,
Delim svoje srce na njega i Beograd.

A srce je samo jedno ,
Kao i rodni grad,
Kao i i ovaj poseban grad na severu.

U srcu stanuje i on.
Ušao je ne najavljeno,
Zauzeo svoje mesto
I ne izlazi.
Odomaćio se.
Probala sam da ga oteram,
Da ode , da naće drugo srce,
Ali ne vredi. On je i dalje tu.
U mom srcu.

Čujem otkucaje njegovog srca,
Čujem kako diše,
Čujem kako živi u meni.
I ne mogu da ga isteram.

Na početku sam bila odlučnija,
Rešena da ga po svaku cenu isteram,
Ali sada sam postala slaba,
I čak ne želim da više ikad igde ode.
Neka ga,neka ostane i živi u mom srcu,
Neka ga zaposedne i celo ,
neka mi uzme i deo
Koji pripada mom Beogradu.
Pa neka uzme i deo koji pripada
Gradu na severu,
neka ga sebično otme celo.

Samo , molim ga , preklinjem
Da ga ne povredi .
Da se ne poigra,
Da ga ne slomije,
Jer je već ranjeno
I oštećeno ,
Ne bi izdržalo.
Ovog puta ne.

Tada bih zamrzela grad na severu,
Tada bih molila Beograd da me ponovo primi,
Tada bih bila jako tužna.

Moje oči više nikad ne bi bile zelene.
Imale bi boju tuge, boje opalih kestenova,
A moji obrazi bi bili mokri od suza .
I krv bi lila iz mog srca,
I moje srce nikad ne bi bilo toplo,
Bilo bi hladnije od grada na severu.

***

HOĆU DA SE PROBUDIM KAO ŽENA

Danas vejavica, u sred marta
Na severu Evrope.
Neobično, jer su već
Procvetele ljubičice i visibabe.
Ni sever nije više sever.
A kažu: pamte jake zime.
Od kako sam ja došla,
Ni toga više nema.
Osećam se prevarenom.
Danas: perem, peglam, čistim
Ribam, kuvam, pišem važne mejlove,
Odgovaram na važne pozive.
Radim i živim na istom mestu.
Kuća mi je i kancelarija.
Takve sam sreće.
Ili ne ?
Danas me zove moj drug iz škole,
Učimo zajedno jezik Vikinga.
Kaže da se sprema na put
Sa svojom devojkom.
Zahvaljuje mi se i kaže:
„Pisaću ti kako je prošlo!“
Onako tajnovito mi kaže.
Jer , juče smo išli da mu pomognem
Da joj izabere prsten.
Hoće da je zaprosi,
Zato i idu u Veneciju.
Priznajem – zavidim joj.
A danas me zove da me pita:
„Šta da radim ?
Da li da izbacim vodu
Iz kantice za brisače?“
Traži opet moje mišljenje,
Kaže zna da ja to znam,
A on se boji da ne bude mraza
Da ne zaledi.
Naravno da izbaci - odgovaram.
Nastavljam da radim.
Moj život ni po čemu nije rešen:
Živim u iznajmljenom stanu
Radim bez radnog vremena,
Nemam platu koju su mi obećali.
Nemam nikog- sama sam.
Ali, eto, pitaju me za mišljenje.
Valjda im delujem autoritativno?
Kakva obmana.
Radim dalje.
Shvatam da sam na ivici snage
I radujem se: lepo ću zaspati.
Naravno, sama u krevetu,
Gledajući neki film.

Zvoni opet !

Pogledam: moj prijatelj
Koji živi ovde u komšiluku.
Govori ozbiljno, kaže ima problem.
Pomislim: žena, deca, majka …
On izgovara reč po reč,
Valjda da bih ga bolje razumela:
„Treba da obradim jednu fotografiju
U Foto šopu ali …“- i izlaže problem.
Objašnjavam i ne prestajem da ribam.
Prekida razgovor i evo ga ponovo,
Zove da kaže da je uspelo .
Zahvaljuje se, ko da je to ne znam šta?
Smejem se i nastavljam da ribam
Još samo ovo da završim
I onda da spremim večeru.
Selim se ko ptica, iz kupatila u kuhinju.
Uzimam zelen, praziluk, tunjevinu.
Seckam, dinstam, miriše kuća.
Lisnatno testo je već razvučeno.
Čeka da se nafiluje.

Zvoni mobilni – zove me ON !!!
Da mi kaže da je oprao prozore,
Da je bio vredan.
Uključuje video kol
I pokazuje mi.
Kao da sam ja član
Sanitarne inspekcije Evrope.
Hvalim ga, ubeđujem da mi se sviđa.
A u stvari sviđa mi se on.
U beloj majici, kratkih rukava,
Nasmejan, veseo , nekako,
Nekako…. domaćinski, toplo.
Pita šta radim ?
Kažem :“Vidiš i sam
Spremam večeru!“
„Za koga ?!“ - igra se rečima,
Flertuje osećanjima.
Nevešto ali pogađa.
Kažem „Za sebe, naravno !“
I ugrizem se za jezik.
Ne pozovem ga .
Ne zato što neću,
Ne zato što ne želim,
Već zato što je ne izvodljivo.
On je tako daleko.
Gotovo je nedostižan.
Uplašim se od daljine,
Od mogućnosti da izbriše
Da zatrpa voda u pesku sva osećanja,
Za zakloni moj lik u njegovim očima.

Eto.
Danas sam bila sve: kuvarica,
Sekretarica, automehaničar,
Poznavalac Foto šopa, pralja.
Samo nisam bila žena.
Zato hoću da se jednom
Probudim kao ŽENA,
I da ceo dan samo to budem.

***

IŠČUPAJ MI SRCE, MOLIM TE

Iščupaj mi srce ,
Da ga više ne bude.
Da tu, na mestu,
Gde je ono za tebe kucalo,
Bude rupa od krvi i bola.
Uradi mi to, molim te.

Namaži mi usne pelinom,
Isperi mi grlo otrovom,
Da ne osećam vise slast,
Onu koju sam osećala,
Dok sam te ljubila
Dušom svom.
Uradi mi to, molim te.

Neću ti ništa zameriti.
Ne moj ni ti meni.
Valjda tako treba,
Tako je suđeno
Da ti nisi moj,
A da ja večno
Ostanem tvoja.

Zato, iščupaj mi srce,
Da ga više ne bude.
Da tu, na mestu,
Gde je ono za tebe kucalo,
Bude rupa od krvi i bola.
Uradi mi to, molim te.

***

KADA BI

Kada bi greh imao ime,
Tvojim bi se zvao.

Kada bi sunce rešilo da promeni boju ,
Imalo bi boju tvojih očiju .

Kada bi vetar imao glas,
Bio bi isti kao kada mi kažeš „Dobro jutro !“

Ali….

Vetar i dalje huči,
Kroz puste ulice grada u kome ti nisi .

Sunce i dalje sija istim žarom,
U želji da me ugreje umesto tebe.

A ja, ja i dalje imam samo jedan greh
Što ne mogu bez tebe.

***

MAKAR U SNU

Zagrli me,
Da se šćućurim tu
na tvojim grudima
I da ćutim.

Ogrni me toplim ćebetom,
Da prestanem da drhtim,
Tu pored tebe.

Govori mi nešto lepo i nežno,
Da to bude muzika za moje uši,
Da mi srce zapeva od miline.

I pusti me da zaspim,
Tu pored tebe,
Gde mi je i mesto.

Da ceo svet stane,
Da ne razlikujem ni noći ni dane,
Da nas ništa ne razdvoji.

Makar samo jednom.
U ovom snu ne dosanjanom.
U mašti ne domaštanoj.

***

MOJA TAJNA LJUBAV

Moja tajna ljubav je tu,
pored mene.
On diše samnom,
On se smeje samnom
On brine o meni .

Piše i prekoreva ,
Smeje se i strepi.
On je najbolji, jer je
Moja tajna ljubav.

Za njega znamo samo moj
Jastuk satkan od snova
I jorgan od čežnje.
I niko više jer,
On mora ostati
moja tajna ljubav.

Nebo me po nekad prevari
i uđe u moje misli.
Smeju mi se oblaci
što sam zaljubljena,
A to tako vešto krijem.

Tužili su me suncu da ne spavam,
I da s nestrpljenjem očekujem
Bat njegovih koraka,
I reči izgovorene najlepšim glasom.

On ne zna da sam ja tu.
Da me jedan od krovova sakriva
I da samo ako želi,
može me jasno videti.

Jer ja se vešto krijem,
Ja se pretvaram još veštije
I govorim „Ma ništa mi nije“
Kad iznenada pocrvenim.

On ima oči boje greha,
On ima kosu koja zove moje ruke
On ima usne .. kakve ja okusiti neću .

Jer on je moja tajna ljubav
I on to ne zna.
Tako mora biti.

Jer ako sazna
onda više nije
moja tajna ljubav.

***

MREŽA OD SNOVA

Iskrada se sunce iza horizonta.
Dolazi u vatri da nas sve obasja,
I podseti da je ono, jedno i najmoćnije.

Počinje novi dan .

Život kreće ustaljenim ritmom: pogled na sat,
Pogled kroz prozor sa orhidejama:
„Još jedan sunčan dan !“

Farmerke, džemper –moj omiljeni,
Miris kafe po kuhinji, vesti :
„Veliko nevreme na severu Švedske“ .

„Ko bi rekao da je to sve u istoj zemlji :
I sunce, i nevreme, i sneg, i led ?“ – pitam se.
Pogled na sat – krećem.
Ključ, vrata, kapija – korak po korak,
Do početka još jednog radnog dana.

Ni traga od mreže satkane od snova.
Nestala je s prvim zrakom sunca,
Kao da je nikad nije ni bilo.

Nema ni tebe, ni mene,
Ni dve čaše vina, ni naše pesme,
Ni mirisa sveća, ni zgužvanih čaršafa,
I tvoje ruke umesto mog jastuka.

Nema tvojih dodira,
nema mojih poljubaca,
Kojima bih da te okupam.

Ničeg nema. Ni traga od snova
Koji sačinjavahu mrežu od želja
Upletenih u snove.

Samo pitanje :

„Da li će je naredna noć ponovo satkati ?“

***

N O Ć

Iskrada se mesec, negde između krošnji
Stabala koje skrivaju moj jastuk,
Iza prozora sa cvetnim zavesama.

Negde u daljini čuje se glas ponoćnih ptica.
Pevaju zaljubljenima,
Pevaju onima koji se negde u tami
ljube za rastanak.

Sakrivena negde, između snova i jave ,
Šćućurena negde u toplom krevetu,
Maštam.

Sama sa svojim mislima i osećanjima.
Sama sa svojim željama i strahovima,
Sama sa svojim kukavičlukom.

Usporavam srce, da ne kuca tako glasno.
Utišavam misli da se ne roje,
Da ih on ne čuje.
Jer, šta ću onda ?

Kakvu laž da smislim i
Kažem da me je baš briga
Sto su mu oči tako tople,
Što su mu ruke ko stvorene za zagrljaj
I što su mu usne grešno poželjne.

Žmurim, da mi se oči ne vide,
Da se ne primeti njihov sjaj
I promenjena boja.
Hladne ruke držim na obrazima,
Da ih ohladim
I odagnam crvenilo.

Sreća, mrak je,
pa se ništa od toga ne vidi.
A sutra, sutra je novi dan.
S prvim zracima sunca
Spakovaću ne domaštane snove,
Skloniću svoje misli,
Sakriću svoje želje i biću hrabra.

Sve je tako jednostavno –
On ništa od toga neće primetiti.
A ja ću i dalje biti samo svoja,
Hrabra, sigurna i lagaću.

Da ga ne volim.
Da ga ne želim.
Da mi se njegove oči ne sviđaju,
Da njegove ruke nude nesigurne zagrljaje,
I da su mu usne suve i bez ukusa požude.
Lagaću i to ću samo ja znati,
I nova noć.
Noć koja dolazi.

***

TUŽNA PESMA

Iz očiju mojih zvezda pade,
U hladno, severno more nestade.
Sa suzama nestade i ljubav naša,
Potonu na dno, s porukom flaša.

Hladnim zrakom sunce me liznu,
Iz nekad toplih ruku, led kliznu,
Duga izgubi svoje boje,
Podelismo sve na: moje i tvoje.

Zmije su ljute srce mi ujele,
I dušu moju u ranu pretvorile,
Djavo se mojim bolom hrani,
Razum nema čime da se brani.

Šta da uradim, čemu da se nadam ?
Kako da ustanem, kad stalno padam?
Kako sebi da obećam i da se tešim,
Da nikad više neću da pogrešim?

Usta moja ostaju prazna, a reči nema.
Pitanja mogo, još više dilema.
Plašim se svega, tu pomoći nema,
I pitam : šta mi novo sutra sprema?

Svakog jutra kad zora osvane,
Ja ne vidim bele, već crne dane,
U mom životu nestale su boje,
Jer podelismo se na: moje i tvoje.

Kako će oproštaj greh pobediti?
Kada će gorčina od ukusa pobledeti?
Čime se tuga iz života spira,
I da li čovek može išta da bira ?

Vreme ide, i sat dalje kuca.
Srce moje na delove puca,
A ja dalje nastavljam da živim,
Životom za koji, nikog ne smem da krivim.

Jos mi ostaje da želim i da se nadam,
Da će godine novo doneti,
Da ću nastaviti da idem, a ne da padam,
I da ću ponovo voleti.

***

PESMA KAO ODGOVOR

Jutros je osvanuo prvi dan proleća
Koje se bori sa vejavicom.
Veje kao što nije u decembru, januaru,
Kao što nije kad mu je bilo vreme .
Isto kao što se ništa u životu
Ne dešava kada mu je vreme.
Uvek nešto kasni, zastajkuje, okleva .
Dokle – pitam se ?

Svakodnevu rutinu : ustajanje, pranje zuba,
Umivanje, češljanje, oblačenje,
Prekinula je jedna čudna pojava:
Jutros mi je drugarica umesto mejla
I odgovora poslala - pesmu.
Čudna pesma, ali meni je sve jasno.
Jasno je i njoj, da smo postale ili
Čudne ili prerano ostarele.

Samlelo nas sve i svi oko nas.
A mi , nemamo snage da se sastavimo,
Podignemo, nastavimo.
Da ih sve ostavimo.
Idemo iz dana u dan, iz mejla u mejl,
I uvek sebi nešto novo obećamo,
Ono što naravno obe znamo,
Da nikad nećemo ostvariti.

Slabe smo a jake, jake smo a slabe .
Reklo bi se nikakve.
Ona piše o njenoj svakodnevici,
Problemima, deci, poslu, zapiranju.
A ja sve isto samo, preskačem decu
Jer ih nemam – pa ne znam da li da kažem:
„Na žalost „ ili „Na sreću „ ?
Dvoumim se .

Samo znam da bih da me zatrpa ovaj sneg
I da nestanem i da ne pojavim se,
Kad on okopni, u nastavku proleća.
Da me nema. Jer šta ću ikom , pa i sebi?
Ovako dosadna, prazna, tupog pogleda
I izbledelih želja, praznih ruku,
Suvih usana i bezljubavnog srca.

Dosadna sam, zgužvana, sve više izborana.
Smejem se tiho, skoro u sebi.
Ali zato plačem često i na glas,
Ali, sa sve manje i manje suza.
I one su otišle od mene.

Svakog dana isto, ustaljeno, bez emocija,
Prazno i ne kreativno, beživotno.
I što reče moja draga prijateljica :
Ne znam šta je tu provod, a šta posao?
Uh, kada bi samo mogla da odem tamo,
Ili barem, da ona dođe ovamo.

Sve bi bilo lakše: jer bi se bez reči razumele,
O svemu ispričale, isplakale i pevale,
U isto vreme.
Bile bi zajedno, a tada smo najjače.
Tada nam niko i ništa ne može.
I onda ne bi bilo važno:
Šta je posao a šta provod.

Sve bi dobilo novi smisao
I mi bi dobile nove uloge.
Tako mi se sviđa, samo kad pomislim
A zamisli da se i ostvari ?
Gde bi nam kraj bio ?

***

RANE

Zaspala je jedna kišna kap
Na jedom brezovom listu.
Sivi je golub sleteo sam
Na jednu potamnelu bistu,
Jednom poginulom vojniku,
Iz nekog davno vođenog boja,
Poraženom i zaboravljenom,
Kao što je i duša moja.
Breza će popiti kap sa svog lista,
Golub će sletati na mnogo bista.
Vojnik će u zaborav vremena pasti
A rane na duši nikad neće srasti.