Zoran Ilić
- poezija -
ADIO PAMETI
Možeš da pišeš
šta hoćeš
da se foliraš,
samoga sebe zavaravaš,
ali znaj: niko to ne čita,
osim dežurnog cenzora
u nekom podrumu
ili, možda, potkrovlju
smeštenog.
štamparska boja na papiru:
ne tvori, čak, ni grafiku.
Zar bi hteo nešto više?!
Ko želi neka glavu
stavi pod giljotinu.
Kriterijum je “adio pameti”
od svih rezona najzdraviji.
Pametni i knjiški ljudi
polaze od idealizma:
Na početku beše reč.
Danas vlada materijalizam,
a materijalizam je egzistencijalizam,
a egzistencijalizam je Žan-Pol Sartr.
Zvuči kao parola
prevazi|ena šminka,
razlivena boja…
Naravno, crvena.
***
DVE UPOREDNE PESME
Stajali smo na auto-cesti
i stopirali na pogrešnoj strani.
Vozači u automobilima slušali su podnevne vesti
a mi to nismo znali.
Sunce je baš dobro peklo,
ispred nas ležala je gomila prtljaga.
Leto je, skoro, već bilo isteklo
i nije u nama ostavilo traga.
Mrzeo sam sjajne, blještave komade metala,
još više namrgođena lica u njima.
Ako stanu, moraš reći “Hvala”
a nisam želeo da bilo šta dugujem tim ljudima.
Još uvek stojim na auto-cesti
to više nije magistrala;
znam: niko neće me povesti
poraženi ostaju kod OK korala.
***
BUDAPEST
Iskrzan od svakodnevne upotrebe
kameni ivičnjak jednog od mostova
Budimpešte neumitno razdvaja
od saobraćaja
što teče u oba smera
nekom svojom
konfuznom logikom.
Poza nekoga ko je prvi put
prisutan u gradu.
Opori mehanički zvuk
okidača na foto-aparatu:
kraj trenutka,
sasvim slučajno
i nimalo paradoksalno
zabeleženog
na filmskoj traci.
Reke vozila, vode
i ko zna čega još
što bi, uslovno,
moglo da se nazove rekom,
ni u jednom,
pa ni u tom
odavno prošlom trenu
nisu prestajale da teku.
***
KOMPILATOR USPOMENA
Ja sam kompilator uspomena:
sitnih, i u vremenu i prostoru
jedva vidljivih promena.
Svakakvih, ali,
pre svega - urbanih.
Tuđih i vlastitih.
Najčešće papirnih.
Dugo vremena skupljanih
i brižljivo čuvanih
u zaključanim fiokama
ili spakovanih
u kartonskim kutijama.
Najverovatnije, potpuno bezvrednih.
Na njih se talože prašina i godine…
A one neprestano u opasnosti
da ih neko uništi
kao bezvredne stvari
koje svojim prisustvom iritiraju
i na rušilačku akciju pokreću.
***
SUDBINA
Da li je,
stvarno,
sudbina mojih pesama
da ih neko
i nekada objavi,
da ih izda,
kao makro
prostitutke
pokazuje radoznalima
koji će da bulje
u njihove naslove,
završetke stihova…
U knjižarama dodiruju
zamašćenim prstima,
zagledaju cenu
i godinu izdanja,
i zlobno smijulje.
Da li je to,
zaista,
sudbina mojih pesama?
