Violeta Milićević
- poezija -
TI MI SE JAVLJAŠ
Ti mi se javljaš
kao vernicima
reč Božija
što se javlja.
Uobličavaju te
moje želje
čim prvo slovo
tvog imena
zatreperi
na mojim usnama.
Dolaziš
i kad te ne zovem.
To te moje srce
neumorno
doziva,
a tanani,
vijugavi putevi
koji ka njemu vode
neprestano
ti se umiljavaju.
Ja nemam izbora do
da otvorim vrata srca
kad god mi misao o tebi
stigne do njih.
***
MI
I kiša beše
samo skup kapi,
i ulice behu
samo otvoreni putevi,
i pogled
samo praznina
jer
mi ne bejasmo – mi.
A svaka je kap
mogla biti
kap sreće,
i svaki pedalj ulice
mesto susreta,
i svaki pogled
ogledalo duše
da smo mi bili - mi.
Još kapi
mogu biti more
u kome se kupamo,
i svaka ulica
mesto na kome se sastajemo,
i svaki pogled
ogledalo
u kome sebe vidimo
ako smo mi - mi.
***
NEBO - ZEMLJA
Nebo mi sruši,
koračaću zemljom
koja se
pod mojim stopama
topi
i postaje voda
ili vazduh.
Toliko je
ova ljubav
topla !
Možda ćemo oboje
potom
zaboraviti
da je nebo postojalo
i da ga je neko srušio
da bismo shvatili
koliko je lepo
i lako
koračati zemljom
kada voliš.
***
JAVIO SI MI SE OPET
Javio si mi se opet.
To na zalasku sunce
nežnije i tužnije sija.
To na uviru reka,
svesna da kraj je blizu,
poslednju kap slobode
ispija žudno.
A ja u čudu ostah
jer pričah kao u snu
o suncu kog više nema,
o kiši koja sve dane
sivilom svojim boji,
a ti opet o sjaju
kog u tvom kraju još ima.
I reče mi da ćeš doći
kad počne sledeće leto.
Isto bi bilo da kaza:
„Kad počne vek sledeći“,
jer nas dvoje oduvek
kao da imasmo beskraj
i večnost za sebe celu,
kao da nije kratko
vreme što nam je dato,
da nije važno da nekad
budemo zajedno stvarno,
da srce srce čuje
i drhtaj da oseti telo
kad smo kraj voljenog bića.
I najzad, tako je tužno
što takva je sudbina sunca
da do nas odsjaji stižu
i onda kad njega nema,
te nas podsete samo
da ono što mrtvo je davno
ne može čak ni da boli.
I najzad, tako je strašno
što smo se mimoišli
na samom kraju puta,
a celog života smo jedno
ka drugom uporno išli
mi, dva putnika tužna
kojima počinka nema,
te sada mogu samo
da gledaju zalazak sunca
koje ih grejaše dugo
i koje je, ko oni, nemo,
mesto da kažu sve što
u srcima njihovim beše
i što odjednom nesta.
***
DUGO, PREDUGO
Dugo ne ostaje
ni u klepsidri pesak,
ni voda ista u reci,
ni karika slaba u lancu.
Samo ja već predugo gledam
te oči što na mom se licu
zadrže tek na trenutak,
kao na nekom strancu,
a onda taj trenutak
pretvorim u večnost samu,
i bljeskom iz oka tvoga
razgrnem svu onu tamu
koja pre toga mene,
kao svog najdražeg znanca,
crnim je ovila plaštom
i stvorila od mene stranca
i sebi samoj i svetu.
Dugo već, predugo traje
zanos što snagu mi troši
dok mi je iznova daje.
***
SVET PORAZA
Nosim taj svet svuda sa sobom:
svet minulih poraza i posrnuća,
koji me učini uvek robom
i vodi u nova i nova klonuća,
te mi se dogodi da sred radosti
osetim žalost, ko nož sred grudi,
i sve što moglo je da sreći vodi
odjednom nestane, jer duša žudi
za jednom velikom ljubavlju silnom
koja je ostala bez ostvarenja,
zbog koje svet milošte prave
za mene ostaće samo - svet htenja.
***
PESMA
Pesmom te svojom zovem,
jer njome samo čovek
može da radost dozove
što srce obuzme dovek.
Zar drukčije mogla bih zvati
onog što ka meni ide,
onog kog srce nasluti
pre no što oči ga vide?
Zar drukčije se doziva biće
što našem srcu je luka?
To što dotakne pesma,
nikad ne dotakne ruka.
***
VI I TI
Da ste tad došli,
ja bih pred svima
rekla da Vi ste najdraži gost
na mome slavlju, i u slast
rekla da svima služi na čast
svaki trenutak i mesto svako
na kom je korak zastao Vaš.
Da ste tad došli,
ja bih Vam rekla:
„Vreme je da me prepoznaš“,
jer više ne želim da govorim „Vi“
svojoj nađenoj polovini,
ja koja sam s celim svetom na „ti“
kad se Vi nađete u mojoj blizini.
Al kad biste mi kazali „ti“
umesto da izreknete celo mi ime,
tad biste čuli: „ Ućuti! O, ćuti!
…I samo nežno zagrli me!…“
***
PLIMA I OSEKA
Ja se ne bojim snova na školju,
pučine tihe, pospane, plave,
krika galeba na pustom moru,
zvezdanog neba ni morske trave.
I ne bojim se hridina oštrih,
kamenih kuća, maslinjaka,
soli u svakoj pori svog tela,
magle, oluje, vulkana, mraka.
Samo se bojim plime u krvi,
vulkana milošte, oluje strasti,
i onog što dođe posle svega,
jer sve što se uzvisi - mora i pasti,
jer sve što iz dubine srce nam krene
u istu dubinu jednom se vrati:
donese blago što usput se steklo
i njime buduće sve dane zlati.
Tu, u dubini, dva oka tamna
ko dva su sidra ukotvljena,
i svaka misao o drugom moru
začas se istopi kao pena.
Ja bez njih nigde videla ne bih
nijedno svitanje ni smiraj dana -
jer su kolevka svitanja mojih,
svih plima, oseka i uragana.
Jedino s njima i oseka leči
(smiraj kad slutim, ona ne boli).
Je se ne bojim snova na školju,
bojim se samo onog što volim.
***
ERGO SUM…?
Više ti ne pišem.
To je isto kao da ne dišem.
To je isto kao da gledam, a ne vidim,
To je isto kao da postojim, a ne živim.
Više te ne grlim ni rečju ni zvukom.
To je isto kao da grlim smrt samu.
To je isto kao da jagnjetu je dobro s vukom.
To je isto kao da obalu ne grli more.
Više te ne očekujem na putevima kojima koračam.
To je isto kao da noć dočekujem sred zore.
To je isto kao da sreća se začinje sred plača.
To je isto kao da jedino bolu se divim.
Više te ne volim, zaista.
To je isto kao da kažem: Da, ja sam ista
kao što bejah dok ne spoznah
šta znači voleti svim srcem svojim.
To je isto kao da kažem: Odričem se
jedine radosti za koju živim.
To je isto kao da kažem: Ne postojim.
***
NE, NISAM TO JA
Ne, nisam to ja, niti ću biti
to sunce ka kome opčinjen letiš.
O, Ikare tužni, kad krila ti stopi,
da l ćeš bar tada da me se setiš?
Tada, kad padneš u ponor hladni
svoga najcrnjeg sunovrata,
i kada shvatiš da nejaka krila
nikad ne stignu do nebeskih vrata,
samo dve iskre iz moga oka
za tren će sinuti nasred tame
da bljeskom svetlosti odaju poštu
onom što sunce beše za me.
A onda lagano i te dve iskre
uz voštano krilo će se sviti:
ono je letelo ka svome suncu,
ja ću u svoje uroniti.
***
PROTAGONISTA
Živac mi svaki rastrese mis`o
da smo se stvarno mimoišli,
jer mora biti da bejasmo slepi
il oboje s uma da smo sišli.
Jer gledajući u tebe samo,
-O, biće u sećanje uklesano!
ja nisam videla kako prolaziš
tik pored mene, i lagano
u neku drugu priču stupaš,
i ne znajuć da si junak vrli
u mojoj priči nedovršenoj
koja i sada ka tebi hrli.
Možda ćeš i ti jednoga dana
neko poglavlje pročitati,
pa ćeš se čuditi samom sebi,
a onda - o, tugo! – i zaplakati.
***
NADOMAK CILJA
Bat tih koraka i sada čujem
ulica pamti i gde smo se sreli,
najpre udaljeni, a onda sve bliži
i mi bejasmo, ko da smo hteli
da sluči se ono što se retkima
događa, i traje sve dok ih ima:
oprezno išli smo jedno ka drugom,
pažljivo biranim putevima.
Zaobiđosmo tako i sreću samu,
mada joj priđosmo na jedan korak,
i mada čusmo korake drage,
okrenusmo se, i ukus gorak
ovlada usnama i srcima našim.
Šta li videsmo, nije mi jasno
i zašto, ludi, ostavismo
ono što najlepše imađasmo?
I zašto, nesrećni, zamakosno
u onu sveopštu tugu i tamu,
kada bejasmo nadomak cilja,
i kada videsmo i Sreću samu?
***
VOJSKOVOĐA
Zar ti zaista ne shvataš
da će drugi večito
i dobrovoljno
voditi ratove za tebe,
goloruki i otvorenog srca?
A ti
nećeš ni znati
da si bio
njihov privatni Aleksandar Veliki
ili bar Napoleon
jer si,
vođen zaslepljujućom svetlošću
svoje žudnje
da osvojiš svet,
osuđen da budeš samo
Hanibal ante portas…
***
MOJE ČUDO
Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo rat -
ti da si kralj, a ja zemlja:
ti da me osvajaš
stopu po stopu,
deo po deo,
a mene ima iznova mnogo
neosvojene.
I kad se umoriš,
da svoje telo predaš
meni na vlast,
pa da zemlja vlada kraljem.
Ako izgubiš,
da ne izgubiš me.
Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo mir -
ti da si Bog, a ja nebo:
ti da si dozivan, a nedozvan,
porican, a neporečen,
svuda prisutan.
I kad se nađosmo,
ovako osvajani, a neosvojeni,
zavođeni, a nezavedeni,
ljubljeni, a nedoljubljeni,
na ovoj zemlji,
da se ovako voljeni, a nedovoljeni
predamo jedno drugom.
Ako izgubim,
da ne izgubim te.
Dosta je bilo krivudanja!
Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo - ljubav!
Ti da si Čovek, a ja Žena.
***
HRABRA
Beše mi blizu, na dohvat prsta,
al` ja ne pružih ka tebi ruke.
Znam, ko se boji - taj ne postoji,
ne stigne nikad do željene luke.
Ni Hrabrost nije uvek hrabra,
jer nekad i nju savlada tuga
A sreća prati jedino hrabre
Kojima ludost je verna druga.
Da… “Ko se boji - taj ne postoji”
jednom mi reče, a ja te ne pitah
da l` ti postojiš il` te ja stvorih
kad ljubav u očima svojim pročitah.
Davno to beše… I sad ko tada
samo iz prikrajka posmatram luku.
Kad mi je sudbina pružila prst,
što joj ne uzeh celu ruku?
***
ŽAL ZA MLADOS’
Ko li je ukrao moju mladost?
Gde su svi gresi koji je prate,
u oku sjaj, u srcu radost,
lascivne priče u sitne sate?
Gde se sad dela? Ko ju je skrio
od moga vida i moga tela?
Ta ja sam dete, devojčica,
devojka što te je danas srela
sred gradske buke il selske čame,
sred polja cveća il` guste tame,
usred proleća, zanosnog, blagog,
tebe, dečaka, mladića dragog.
Oh, već si čovek, a ja žena!
Ljudi greh iskonski ispaštaju,
dok gore u vatri svojih tela
i ciklus trajanja obnavljaju.
Avaj! Želje su duše moje
puste i žedne mladosti trajne!
Jedino s tobom ja sam mlada
i samo s tobom su oči mi sjajne.
Nit` sjaj se vraća, nit` reči leče,
Nit` mi u susret ide radost.
Ostaću ranjava, ostaću željna…
Ko mi je samo ukrao mladost?
***
I TI BI MORAO ZNATI
Laura je sigurno znala
da mora postojati neko
ko će je voleti kao Petrarka.
I Francuska je morala znati
da će se za nju boriti neko
kao Jovanka od Arka.
I Zemlja bi morala znati
da će i od sunca ugaslih
do nje kad-tad stići
poneki zračak.
I svemir bi morao znati
da ga još većim čine
svaka mrva, senka, oblačak…
Tako bi i ti morao znati
da postojim ja
da bih te volela sve dok me ima,
makar se zauvek sretali
samo na čudesnim putevima
koje gradimo od želja
neostvarljivih.
***
LJUBAV I LJUBOMORA
Pesme o tebi odavno recituju
sva naša tuđa deca,
a ti još i ne pomišljaš da postoje.
Pred ogledalima ne štede glasne žice,
ne bi li čuo te pesme svoje,
ne bi li izrekla bar jednu reč
tako da dođe do tvoga srca,
da je prigrliš i razumeš.
Ulice ljubomorno čuvaju tvoj hod,
jer znaju da samo ti umeš
do mene da stigneš.
Spretno podižu kineske zidove
da nam se stope ne ukrste,
onako drukčije, a istovetne,
da ti ne dodirne slučajno prste
ni mrva moga drhtavog tela.
Dani i noći ime ti sriču
dok smenjuju se na večnoj straži,
reke i drveće glas ti kradu
da šapat im ima što više draži.
Ko će te pre naći
utrkuju se vetrovi i ptice,
jer gledati u tebe znači
gledati u nebo
kao u ogledalo
i tamo videti svoje lice,
jer naći tebe znači
naći svetlost
i nikad ne zaboraviti
šta je to sreća.
***
UMOR
Umorio bi se jednom od mojih nežnosti silnih,
od mojih „Volim te“, „Ljubim“ i njima sličnih reči
što sve se u kap zgusnu, ko nikad da ne behu more,
i niko mogao ne bi tad buru u duši da spreči.
Zasmetalo bi ti jedno od mojih bezbrojnih „Želim“,
i pitao bi se, ko nekad, zapravo ljubav šta je,
ima li kraja ta igra u kojoj dajemo sebe
verujuć` da čovek uvek dobija kad sebe daje.
Zabolelo bi te neko od mojih upornih „Zašto“
kad se pred tobom, ko stena, u trenu tom ispreči,
i ne bi mogao da nađeš u sebi nijedno „Zato“ ,
a tonuo bi sve dublje u more nemoćnih reči.
I zato ti ne rekoh nijedno „Volim“, ni „Ljubim“,
a znam da nežnost ova samo je predvorje strasti
koja me slama sasvim, slobodu mi na uzdi drži -
iako svoja sam samo, u tvojoj sam potpuno vlasti.
I zato ćutim i krijem….Duša mi ko vir je hučni
na čijem dnu su reči koje ti ne rekoh, dragi,
da umor ti ne dozovu, nit smetnju osmehu tvome,
ni bol što baca senku na pogled taj dečački, blagi.
Kad se pred tobom nađem, ja pričam o bilo čemu,
pravim se da susret taj mi je nevažan sasvim,
al` umoriću se i ja od skrivanja od sebe,
i prepoznaćeš se u meni pre no što zauvek zaspim.
Tada, od umora strašnog oboje ćemo pasti
i nežno jedno uz drugo tada ćemo se sviti.
Kad sve ove tuge prođu i nastupi vreme slasti,
ti i ja ćemo, mili, umorni od sreće biti.
***
NOĆ KAD SAM GA ZAVOLELA
Gola,
kao od majke rođena,
bila je ta noć.
I bela,
kao put device,
drhtava,
jedra.
Tela su,
i onako,
samo odela,
od krvi i mesa
sačinjena,
žudnjama neutaženim
začinjena,
i s malo duše pride.
I bledo lice
devojčice
što prvi put je
ljubljenog srela -
imala je ta noć…
I nož
u ruci,
kako to ide,
za svaki slučaj.
A beše snena
i zanesena,
na nedra mesečine
naslonjena.
Pogledao me je.
Tad sam ga srela.
Obnevidela.
Kriknula
pa zanemela.
Poželela
pa zavolela.
Otrgla nož,
stresla se cela.
Ruka je još dugo
drhtala,
bela,
na žudnju se svela,
kao ta noć,
obasjana mesečinom
i ovijena sjajem i vatrom
tog pogleda,
toplijeg i raskošnijeg
od svakog odela.
***
ČEKANJE
Molim da čekanju kraj ne dođe
ako je suđeno da sve lepo prođe
i da nam ostavi samo tugu.
Molim da sve ove čekanja dane
ne zaboravim, i da ostane
u meni sećanje na njih večno,
jer ono što dođe možda će biti
tek bleda senka čekanja ovog,
tek tužni odraz vremena srećnog.
***
NEKAD I SAD
Prošlosti dugujemo sebe ovakve kakvi sad jesmo,
i svako naše Nekad u sebi čežnju krije,
žal za vremenom koje, ma bilo lepo il` ružno,
svoje lepote ima jer nikad prošlo nije.
U nama traju i sada sve drage ljubavi bivše,
u nama tinjaju jošte sva ona ognjišta mila,
i sve u nama još živi jer radosti duša ište,
čiste i iskrene ko što i sama je oduvek bila.
Sadašnjost smerno se klanja onome što smo bili,
i svako naše Sada sija ko suvo zlato
jer strpljivo skupljasmo dane u kojima i peska beše,
ali i poluga zlatnih, i možda upravo zato
u našim škrinjama sada stoji obilje blaga
kojim se kupuje radost i kojim blaži se tuga.
Budućnost kad otvori škrinje, videće blažena lica
naših Sada i Nekad, dva dobra i verna druga.
