Neda Kovačević
- poezija -
OBLACI
Dragani Obradović
O, zašto, oblaci, stalno ćutite?
Ja ne volim senku vašeg bitisanja.
Vi samo slutite nešto, uvek slutite
i trpite nebeska bičevanja.
O, sužnji plaveti, čujem krike
okova vaših od Sunčeve pređe.
Ispovedite se zorom usnulom cveću
i suzu mu predajte u nasleđe.
***
ŽELELA BIH…
1
Želela bih reći Tvoje ime
a da ne dotakne ga moja seta.
U pesmu hoću da ga skrijem od sveta,
al ono uporno beži od rime.
Želela bih da Ti ime izgovorim,
ali kako kad živim u njemu?
Kako da ga kažem a da ne izgorim,
ili sebe ne napustim nemu?
2
Želela bih reći Tvoje ime
a da ne hrani ga moja seta.
O, reci kako da ga kažem bez rime
a da u mojoj zenici procveta.
Koliko mi od njega puta treba
da stignem do svoje druge strane?
Dal ima večnosti veće od neba
u koju ono može da stane?
Želela bih dane u njega splesti
a da svoj vid za to ne kazni.
O, hoće li me dnu svome dovesti
ako ga taknem do same bojazni?
Želela bih reći Tvoje ime
al ono još klicu ne baci u mene.
I usne još nisu spremne da prime
taj ukus plama što zaboravlja da vene.
***
UZ PASKALA
Mireku
Ko će branit reci da hita ka moru,
ko može kondora lišiti visine,
sprečiti danu da nasledi zoru,
Arktiku led uzet, Sahari vrućine?
Jeseni ko kiše oduzet će moći,
naterati vatru da se s vodom druži,
sazvežđa i Mesec ukrasti od noći,
narediti Zemlji da više ne kruži?
A kada se strašnog oružja i seti,
kojim i smrt samu mogo bi da zgazi,
neka odmah krene da svet sav razori.
Molitvu ćutim spokojnoj Svesnazi,
ali će i takvoj spremno odoleti
Ljubav koju miso srca moga stvori.
* * *
U suzama ovim moram postojati
dok ne nađem vatru spremnu da Te voli
mesto mene i uporno sama pati
kad joj Ljubav ova do dna noć ogoli.
Dužnik sam nežnosti, presitoj od moći
da Te hrani i čuva ranije
no Te je svetlost predala samoći
a žudnju smeliju upoznala nije.
Al suze ne umeju milost omekšati
i dozvoliti dar lepši od praštanja.
O, zar u Ranu Tvoju neće nikad stati
bar trenutak ovoga kajanja?
***
UMESTO MOLITVE
Ti, što si osuđen
ne za hulne čine,
već razapet beše
zbog svoje suštine,
možda si previše
sam od sebe hteo
kad si sve nas grešne
tako zavoleo.
Treba biti iznad
sopstvenih vrlina
da bi slušo Oca
stvorenog od Sina.
Ako si prijatelj
svim dušama golim
s Tobom ću da ćutim
mesto da se molim.
***
POSLEDNJI LOV
sinu Adamu
Prikrado se ko sena plenu svom
nečujnije nego vetra dah,
ali put njegov u času je zlom
prekinuo kobni puščan prah.
Krv je snegom boje pretvorila u cvet,
odnoseći vuku zadnji dah niz njušku,
a lovac je, napuniv je opet,
na sopstveno čelo prislonio pušku.
* * *
Hoće li ova svetlost moći da navikne
na sve drevne boli koje sreća jača?
Hoće li bez dna ovaj san da nikne
kojim se sa krvlju dan miri i vraća?
Pustiću tišinu neka Te još voli,
da blaži lepotu nadmoćne topline
i da tek Glas taj, kad nežno zaboli,
javu mi dodirom obdari i sine.
***
DOKAZ
Ova bol mi reči razjeda
i senku mi moju u duši hrani
dobrotom isuviše mudrog leda
da bi umeo da je brani.
Svu ranu na Qubav ću tu potrošiti
i nemam više od čega da izgorim,
jer svi su predeli odavno siti
onoga što mi je suđeno da govorim.
Odakle moram započeti snove
da bi noć mogla po svetlost da ode,
dokazujuć da se belinom zove
i u okovu sopstvene slobode?
***
Vedrom setom
samosvesti prelivene
oči Tvoje
čamac preko
Stiksa.
Glas Tvoj
sigurna ruka
Veslača.
Kroz prozor
samoglasnika
svetlost ulazi.
Mirno postajem
plavet
podeljena između
neba i mora.
S Tobom je moje
i što više nemam.
U Tebe pada mi
duša
kao noć
i kao jutro
iznova se rađa.
***
CASTA DIVA
Senima Marije Kalas
Prebivah
voleh
patih
goreh
u Glasu tom.
Koga u njemu
sad da udomim?
* * *
Senima Stevana Pešića
Gledamo se tako
cvet i ja.
Pitam ga nemo
i on mene
dal miris
svedoči postojanje.
Il smo samo
otresena prašina
s krila
neprilagođenog anđela.
Ja ćutim.
Slutnja me zbori:
Sve je samo reč
i u reč se vraća.
Nepojamno,
ko tišina Himalaja.
