Miloš Jakovljević
- poezija -
ČULO
Usamljeno drvo,
U maglovitoj zori čeka,
Početak tužnog dana,
I kraj hladne noći…
Pita se,
Da li mu list golica,
Krupna kap rose,
Ili sitna kap kiše…
***
AIÓN
Zlatni zraci sunca,
Tiho se prolamaju,
Kroz raširene prste…
Senka ruke na pesku,
Kao da pozdravlja,
Trenutak u kome se,
Sunce nežno spaja,
Sa ivicom okeana…
Kada naglo sklopim šaku,
Uhvatio sam večnost,
Njen početak i kraj…
Kada je, potom,
Bolno otvorim,
Na dlanu ostaje užaren oblik zvezde,
Urezan do kostiju…
***
MAG
Na srebrnoj gori,
Parče po parče mladog meseca pojede…
Kako vetar, svojim ledenim prstima,
Svetlucavo lišće ukrug zavrti…
Tako se, i u njegovoj utrobi,
Mesečeva prašina, u beskraj, uvrne…
***
SNOVI
U tvojim očima,
Nazire se sama ivica sveta,
Iza nje, u njima vidi se,
Zalazak plavog Sunca,
Nad nekim tamnim morem…
Onim u čijem crnilu,
Plivaju tvoji snovi.
Kada je plima,
Licem tvojim teku reke,
I slana morska voda,
Kožom tvojom korača…
Kada je oseka,
Oči tvoje hladne su,
A, snovi u njima dave se…
***
DAH
Hladnoćom daha,
Smrzava tlo natopljeno toplim kišama…
Ono koje uskoro-
Led,
Slama se pod njegovom težinom…
Kao voda,
Proliva se kroz tvrdu koru,
Hladeći svoj put,
Ka jezgru zemlje…
Uskoro, ono će se smrskati,
Kao velika snežna grudva,
U njegovim ustima,
Prostranim poput neba…
Negde pred kraj Jula.
Negde pred sam kraj.
