ALEKSANDAR SERGEJEVIČ PUŠKIN (1799-1837)
Piše Mila Stojnić (Pesme ljubavi i smrti)

Odavno je potrošena fraza da je Puškin početak svih početaka ne samo u ruskoj književnosti, nego i u ruskoj umetnosti u celini, u ruskoj kulturi uopšte. Njegova dela inspirisala su mnoge ruske slikare, osvetlila im ruske pejzaže, ona ogromna prostranstva pod stepskim rastinjem i čuvenim ruskim šumama obraslim crnogoricom i belom brezom, tamna ogledala mnogobrojnih ruskih jezera, okna rudnika zlata na Dalekom Istoku u kojima su radili Puškinovi prijatelji, prognani učesnici decembarskog ustanka 1825. u Peterburgu čuveni dekabristi, prve lučonoše velikih evropskih slobodarskih ideja u Rusiji.

Njegova dela su svojom muzikalnošću nadahnula ruske kompozitore da ih uglazbe u poznate melodije ruskih romansi u kojima su prateći tonovi veoma slični kineskom i japanskom melosu pa smo tako počeli i u ruskom narodnom melosu da prepoznajemo odjeke Dalekog Istoka. Zato bi onoj definiciji o početku svih početaka valjalo dodati da je u Puškinovim delima ruski narod prvi put sagledao sebe samoga, svoju dušu sa svim njenim lepim i ružnim stranama. U njegovim delima je prepoznavao sve ruske predele kojima je Puškin prošao i osetio u njima onu lepotu koju neposredno posmatrajući ih nije video. Tako, kada danas prođete parkovima u Carskom Selu, gde se nalazi “Carskoselski licej” u kome je Puškin proveo svoju prvu mladost, i vodiči i publika zastaju kod prudova, rundela sa cvećem, kraj potočića i grmova na uzvisinama i zaravnima i sa zanosom izgovaraju Puškinove stihove u kojima je svako mestašce u tim parkovima prepoznatljivo i do tančina opisano.

A ulazeći u Carskoselski licej (koji je danas muzej) mnogi se sećaju njegovih stihova napisanih po završetku liceja i pisanih svake godine povodom susreta sa drugovima iz liceja. Ti stihovi predstavljaju ceo jedan neoformljen ciklus u Puškinovoj poeziji. U njima se može pratiti razvoj pesnikove misaonosti i njegov odnos prema životu i svetu, njegovo shvatanje prijateljstva, drugarstva, ljubavi, dužnosti, smena Erosa sa Tanatosom u njemu. Te pesme su sećanje na Carsko Selo, na đačko doba, na mladost, na istorijske događaje koji su obeležili to vreme, pre svega na Napoleonovu najezdu, na tajna društva koja su se početkom XIX veka u Rusiji formirala, na surovu vladavinu Nikolaja I, na progonstva zatočenika slobodne misli u Sibir itd.

U tim sećanjima se smenjuju sećanja na mladalačku radost življenja, na raskalašne burne neprospavane noći s čašom u rukama, razmišljanja o sumornom monotonom životu službenika i porodičnih ljudi, svakodnevne brige, razočaranja, izneverene nade i prevrtljivi prijatelji, ugasli zanos, vaj za prošlošću, neizvesna budućnost, turobna sadašnjost i sigurna smrt.

Te lično doživljene teme su ustvari univerzalne, opšteljudske. Među njima je Puškin sam najdublje doživeo i bol i radost ljubavi, razočaranje i prijateljstvo i prijateljsku vernost, porušene ideale, raspršeni san o slobodi i osuđenost čovekovu na umiranje. Mnogo puta je bio bolno ponižavan. Veoma stari i ugledni plemićki rod Puškinovih nije bio bogat. Po znamenitosti roda imao je pravo da se upiše u prvu generaciju vaspitanika Carskoselskog liceja, ali porodica njegove izabranice koju je strasno zavoleo, nije smatrala da joj on može obezbediti siguran život, a još manje da će doprineti dobrom udomljenju njenih pet sestara i nije se saglasila na njegov brak. Prosio ju je tri puta, svaki put sa boljim materijalnim mogućnostima, a njoj se na njegovu sreću nije javljala bolja prilika pa su mu je najzad dali. Svoju veliku ljubav prema Nataliji Gončarovoj svojoj supruzi, opevao je u svojim najlepšim pesmama ranog perioda. Ali na nju je bacio oko sam car Nikolaj I lično; proizveo je mladog pesnika u svog paža i obavezao ga da sa svojom suprugom bude na svim svečanostima i drugim primanjima u dvorcu. Ceo Peterburg, a naročito krug oko dvora, znao je zašto. A on je trpeo to poniženje i da bi preduhitrio druge sam je na svoj račun pravio grube šale.

Još jedna žena pred kojom mu je srce življe zaigralo, Amalija Riznić, supruga tršćanskog trgovca srpskog porekla, koja je u svom salonu u Odesi skupljala umetničku elitu toga crnomorskog grada i bila predmet opšteg njihovog obožavanja, sama je bila neizlečivo bolesna od tada romantične pesničke bolesti, tuberkuloze i rano je umrla. Njoj je Puškin napisao dve divne pesme:

“Hoćeš li mi oprostiti što sam u mašti zbog tebe ljubomoran bio
Ljubavi moje bezumno uzbuđenje
Ti si mi verna, pa zašto onda voliš uvek da plašiš moje uobraženje…”

Kad je bolesna krenula da potraži svojoj boljci leka u rodnom kraju bio je očajan. Svoj očaj je ovekovečio u pesmi bez naslova koja počinje stihom:

“Zbog želje za obalama otadžbine daleke
Napuštala si ovaj tuđi kraj,
U nezaboravni i tužni čas taj
Ja sam dugo plakao pred tobom…”

Pesma je napisana očevidno kada je već do njega došla i vest o njenoj smrti, jer na kraju pesme, on opla-kuje s nevericom i njenu smrt:

“Tvoja lepota, tvoje patnje
Nestale su u posmrtnoj urni
A s njima i poljubac novog sastanka…
Ali ja ga čekam, ti si na redu da ga daš…”

I najzad njegov romantični, raspevani zanos ostao je zabeležen u pesmi “Sećam se divnog trenutka tog” koja se nalazi u ovoj zbirci.

Za Puškina, međutim, ljubav nije bila samo lični doživljaj, nego jedna od večitih pesničkih tema koju je on najčešće opevao kao neuzvraćeno, bolno, nesrećno ushićenje, kao otmenu prigušenu tugu koja se savlađuje. Ljubav je u njegovoj poeziji osećanje koje oplemenjuje, uzvisuje i zbog toga se patnja koju ona izaziva po pravilu prašta, čak čini neku vrstu zadovoljstva koje nikako nema karakter mazohizma, već je izraz poštovanja prema voljenoj ličnosti i priznavanja prava toj ličnosti na slobodan izbor. Takva je, na primer, Tatjanina ljubav u “Evgeniju Onjeginu”, ili ljubav Lenskog prema Olgi u istom romanu. Ona je dubok doživljaj koji suštinski menja ličnost.

Takva je i ljubav u pesmi “Voleo sam vas” u ovoj zbirci. Ta kratka pesma ima skoro dramsku strukturu koja je znak za dramatičnost doživljaja, a ta dramatičnost je sasvim umirena i obuzdana u verbalno realizovanom iskazu. Lirski junak tu vodi dvostruki razgovor: sa samim sobom i sa voljenom osobom. Pri tome replike unutrašnjeg dijaloga sa samim sobom, nisu realizovane ali su sadržane u formulaciji replike u razgovoru lirskog junaka sa voljenom osobom. On kaže:

“Voleo sam vas: ljubav još možda,
U duši mojoj nije zgasla sasvim…”

Između ove dve izjave stoje pitanje i odgovor postavljeno sebi: Da li sam vas voleo, ili vas još volim? Odgovor je u stihu verbalno realizovan: Možda vas još uvek volim. Sledećih šest stihova u ovoj oktavi su smirivanje tog dramatizma, opis svih atributa ljubavi: pokoravanje voljenom biću, ljubomora prema njemu, iskrenosti i nežnosti. Što je sve odgovor na pitanje “Šta je ljubav?”. Je li to težnja da se prisvoji ono što vas privlači, što volite, ili težnja da se potpuno predate, prepustite onom koga volite (pokornost ili ljubomora). Na to zapretano u konstrukciji i izrazima pitanje Puškin odgovara: “Neka vam Bog da da vas drugi tako voli”. Svi Puškinovi iskazi o ljubavi su u tim dilemama i sa sličnim ishodom. Taj postupak skrivanja dela nije samo sadržina psihološkog reda. On je izraz shvatanja da se ljubav nikada do kraja ne može rečima iskazati, zato što su reči racionalne, razumske kategorije, zasnovane na našim razumskim psihizmima, a ljubav je emocionalna kategorija koja se racionalnim sredstvima može samo opisivati, ne i iskazivati. Ona se potpunije iskazuje muzičkim sredstvima. Zato su Puškinove pesme o ljubavi izuzetno muzikalne i kako je to Andrej Beli primetio analizujući i u ovoj zbirci objavljenu pesmu “Ne pevaj lepotice preda mnom”. Beli konstatuje da je duševni poriv u toj pesmi praćen ritmičkim porivom, dok je slika stvarnosti data u manje više mirnom, čak statičnom tempu. Slike stvarnosti su umirene dok su ritmom izražena osećanja burna. Tim kontrastom u formi pesnik saopštava protivrečnost između svoga duševnog stanja i stvarnosti oko sebe, kroz to on konstatuje poznatu ravnodušnost prirode prema čovekovim intimnim preživljavanjima, burama i dramama u njemu. I tako iz pesme u pesmu ljubav u Puškinovoj poeziji ostaje tajna, neodgonetnuto stanje duha.

Za razliku od toga, mnoga od ovih “prokletih” pitanja koja su za pesnike njegove generacije bila obavijena velom misterije za Puškina su bila razumna i umu dostupna.

Smrt, na primer, u njegovoj poeziji je završna činjenica života. Život, zapravo nije ništa drugo do umiranje i prvi krik deteta na izlasku iz utrobe materine je i prvi korak ka smrti. Na pitanje koje on postavlja u jednoj od u ovoj zbirci navedenih pesama:

“Dare uzaludni, dare slučajni,
Rad’ čega te meni sudba dodelila?
Il’ zašto te ona kleta,
Onda na smrt osudila?
Koja me to vraška sila
Dozvala iz ništavila,
Dušu strašću ispunila
I sumnjama uzbudila?
Nemam cilja nikakvoga:
Srce je pusto, prazan um,
Obhrva me teška tuga
Monoton života šum.”

- on u drugoj pesmi odgovara:

“Vreme je, prijatelju, vreme! Mira srce traži,
Dan za danom leti i svaki tren odnosi
Česticu našeg bića, a ti i ja zajedno.

“Spremamo se tek da živimo, a gle upravo mremo…” Pitanje koje se nalazi u njegovoj pesmi, pitanje koje je ispunilo celu tu pesmu na isti način kao i on postavljali su gotovo svi pesnici njegove generacije za koje su i život i smrt bili tajna, misterija. Lirski junak u prvoj pesmi bolno ne shvata činjenicu da je život osuđen na smrt, činjenicu da je Tanatos čovekov usud na rođenju i kad to naslućuje on se i života odriče: “Živote zašto si mi dat?” pita se. Lirski junak u drugoj pesmi smatra da je to čak dobro:

“Na svetu sreće nema, al’ ima mir i sloboda.
Odavno se umorni rob zaneo mišlju o bekstvu
U daleku obitelj rada i čistog blaženstva.”

To jasno znači da smrt nije smrtna kazna kao što je u prvoj rečenici imlicitno rečeno, nego je upravo suprotno: prelaz iz mukotrpnog života koji iscrpljuje snage čovekove u blaženstvo. On ignoriše i shvatanje da je život umiranje, tvrdnju apostola Pavla koja je sušta dijalektika: “Ja umirem svakog dana” tj. svaki tren koji prođe nikad se više neće ponoviti nikome, sve prolazi bespovratno. Ignoriše i tezu da je umiranje jednog oblika uslov nastajanja, rađanja novih. On život i smrt ne stavlja ni u kakav odnos.

Smrt je jednostavno po njemu izlaz iz mukotrpnog života u blaženstvo i ako se te dve činjenice porede, iz njegovih formulacija izlazi da je smrt čoveku lakša od života. I ne samo da je lakša, nego je i lepša. Život je mukotrpan, iscrpljujući, nemiran, a smrt je spokoj, blaženstvo. Život i smrt su po njemu, dakle, suprotnosti. A pošto su sastavni deo istog fenomena one su sjedinjene suprotnosti koje jedna drugu ne isključuju, nego potvrđuju.

Kad postavlja ova večna pitanja i kada se o njima izjašnjava u svojim pesmama, Puškin ne razmišlja kao filozof, ne umuje apstraktno, nego izvodi zaključke iz svog ličnog iskustva, a ponekad i uopštava pojedinačne i posebne slučajeve. Njegove su misli utemeljene na osećanjima, njegovi zaključci počivaju na ličnim utiscima i doživljajima. Zato su njegove poetske slike sasvim konkretne, stvarne. Ali iz istih slika proizilaze pesnikovi zaključci koji nisu ograničeni samo na jednu konkretnu stvarnost, ni na jedno konkretno vreme. To su zaključci koji su postali univerzalne istine i izdržali proveru mnogih decenija tokom skoro dva veka. U odnosu na svoje vreme one su bile apsolutno nove i na nov način saopštene. U odnosu na potonje generacije ruskih pesnika one su bile podsticaj za nova traženja i nove odgovore u misaonoj sferi, nove oblike u formalnoj sferi. Iz njih je izašla Puškinska plejada pesnika, odjeci njegovih ritmova i melodija su sasvim prepoznatljivi i razgovetni u poeziji ruskih pesnika sredine veka: Feta, Tjutčeva, Polonskog, Majkova… Gogolja je neposredno podstakao da napiše “Mrtve duše”, Ljermontovu je njegova smrt bila povod za značajnu pesmu “Povodom Puškinove smrti”. U podtekst svojih dela utkali su ga ruski simbolisti na kraju XIX veka i početku XX veka i to ne samo u svoju poeziju, nego i u najbolja svoja prozna ostvarenja. Tako je, na primer, svet ostvaren u njegovoj poemi “Bronzani konjanik” koju je on nazvao “pripovetkom u stihovima”, dobio svoje potomke u romanu Andreja Belog “Peterburg”. Otmena stanovnica Carskog Sela, Ana Ahmatova je s dubokim pijetetom prema Puškinu opevala carskoselske parkove i statue u njima, skladnu gamu njihovih boja, u kojima preovlađuju sve nijanse zelenoga koje se tokom godina menjaju u žuto, mrko i rujevo. I možda najtačnije ga je u razvoju ruske književnosti obeležila Marina Cvetajeva u svojim “Stihovima Puškinu” gde čitamo da je Puškin:

“Na okretnici
Ruske sudbine:
Genije uzleta
Trka,
Borbe.”

Čak je i Majakovski koji je potpisao onaj famozni manifest futurista u kome su ovi pesnici izneli zahtev da se Puškin i sva klasična ruska književnost “zbace s parobroda savremenosti”, i on je konačno priznao da je Puškin za rusku kulturu isto toliko važan kao i futuristi, rekavši da će on (Majakovski) i Puškin u istoriji ruske književnosti ostati “jedan pored drugog, Vi na P, pod slovom P, a ja pod slovom M”.

I ne samo u poeziji. “Početak svih početaka” bio je on i u velikoj ruskoj prozi, u ruskoj dramskoj literaturi. Prvi je u ruskoj književnosti napisao dramu “Boris Godunov” kako je sam u jednom pismu rekao “po pravilima oca našeg Šekspira”. Razradio je tip “suvišnog čoveka” koji je kao književni junak kao crvena nit prošao kroz celu rusku književnost “zlatnog veka” (XIX) u delima Hercena, Turgenjeva, Ljermontova i dr. Predskazao je pojavu junaka Fjodora Mihailoviča Dostojevskog u svom Germanu, junaku pripovetke “Pikova dama” i udario temelje ruskoj socijalnoj i istorijskoj pripovetci u “Dubrovskom” i “Kapetanovoj kćeri”. Za ovu poslednju Marina Cvetajeva kaže: “Puškin je bio pesnik. Ali nigde kao pesnik nije bio tako snažan kao u “klasičnoj” prozi “Kapetanova kćer”!”

Tolstoj je u svojim dnevnicima zabeležio da je za nastanak romana “Ana Karanjina” bilo presudno ponovno čitanje Puškina i da su prve slike kojima se nadahnuo za taj roman bile iz Puškinovih dela. Dostojevski je na otkrivanju spomenika Puškinu u Moskvi održao svoj čuveni programski govor. I opet Marina Cvetajeva je to najtačnije rekla: “Puškin je sve njih zarazio ljubavlju. Rečju ljubav”.

I danas Rusi počinju život Puškinovim bajkama koje čitaju u detinjstvu, u njegovoj ljubavnoj poeziji traže pouke i savete u prvoj mladosti. a pesme o smrti i rezignaciji su im uteha u starosti. Tako ih Puškin prati celog života. I svaki novi susret sa Puškinom je praznik. Ne samo za Ruse, već za sve one koji razumeju i zavole njegovu poeziju. U tom pogledu više šanse imaju oni koji ga čitaju u originalu, koji sa njegovom poezijom komuniciraju kao sa muzikom i obraćaju joj se na prijateljski “Ti”. Neka je sretan i našoj publici ovaj novi susret sa Puškinom!

***

Puškin Aleksandar Sergejevič (1799-1837), veliki ruski pesnik. Buntovni duh, poreklom iz stare, ali osiromašene plemićke porodice, bio je zbog stihova posvećenih buni i slobodi prognan iz prestonice; poginuo je u dvoboju koji je bio posledica stalnih spletki najvišeg ruskog društva protiv pesnika.