Miloš Radović
- poezija -
POSLEDICE
Teško je i nezahvalno u okvir pesme
staviti baš sve one slike iz života
u kojima ne možeš da sakriješ mišljenje
o onima koji će se, kad tad, prepoznati.
I moraš biti spreman na najveće žrtve i odricanja
kada nastanu problemi
sa uvredjenim roditeljima i kolegama,
rasplakanim tetkama i devojkama,
razočaranim prijateljima
ili pesnicima čije si pesme još do juče
nazivao antologijskim,
iako su bile dobre samo kao loš primer.
Ipak, najteže je bilo
kada mi je pre neki dan ponestalo kafe
pa sam morao da je pozajmim od komšinice.
Tek posle večnosti kucanja i lupanja u vrata
shvatio sam da sam pogrešio
što sam je u poslednjoj zbirci, negde na samom početku,
nazvao debelom i dosadnom kravom.
***
SREĆNIJA VREMENA
U retko kojem stanu koji bih iznajmio
mogao sam da glasno slušam muziku.
I ne samo to.
Nisam smeo da dolazim kasno,ulazim prljavim cipelama,
nenajavljeno dovodim prijatelje i devojke,
ostavljam dlake na sapunu
ili dozvoljavam budilniku
da zvoni duže nego što je potrebno.
A morao sam da pazim i na mali bojler u kuhinji
kako se ne bi pregrejao
a da u njemu ipak bude
dovoljno tople vode za pranje sudova…
Jednostavno, bio sam pripitomljen.
Gazde su me navikle na takve sitnice
koje u početku izgledaju kao kompromis
a tek kasnije pokažu svoje pravo lice
i suoče te sa još kompleksa
koje ćeš vući celoga života.
Tako sam, mada ni sam nisam primetio,
postao oprezniji od vozača kamiona
na auto-putu Beograd – Solun
iz nekih srećnijih vremena.
***
LOŠA NAVIKA
Gospode,
OPROSTI MI!
Teraju me da verujem!
Onako, naslepo,
Iz navike…
Ja, slepac nisam,
ali ni nevernik!
A loših navika imam mnogo!
Još jedna?
Dotukla bi me sigurno.
***
STRAH
Jedini i pravi strah je strah od vremena.
Svega što će nam doneti
i svega što je već donelo.
Njega se plaše i besmrtno smrtni predsednici
i žive legende.
Plaše ga se i sajdžije u švajcarskim fabrikama satova
kao i voditelji jutarnjeg programa lokalne TV stanice.
Plaše ga se i roditelji deteta koje prebrzo raste,
radnici dok otkucavaju svoje kartice
kao i navijači na polupraznim stadionima
čekajući da podplaćeni sudija odsvira kraj.
Plaše ga se i raznorazni Bogovi,Sai Babe i Muhamedi,
proročnici koji za utehu,
kao u nekom telešopu,
nude reinkarnaciju za male pare.
Njega se plaše i heroji kojima lagano oduzima
teškom mukom stečene privilegije…
Vremena se jedino ne plaše ludaci.
Njima, više nema šta da uzme!
Oni su sve svoje već odavno dali!
***
SAMOĆA
Kao senka bez čoveka,
kojeg bi verno pratila do smrti,
dugo je lutala dok nije pronašla put do moje sobe.
Penjući se do nje, preskakala je po dva,
po tri stepenika,
ne želeći da se odmori i skupi snagu,
ne obazirući se na buku lomljave saksija
koje je usput obarala.
Kroz, njenim naletom, prosto razvaljena vrata
u sobu su ušli polarni vetrovi prošlosti,
tinjajuće vatre ugašenih ljubavi
i albumi izbledelih i požutelih slika,
nekog davnog,
zaboravljenog života.
Pre nego što sam i shvatio o čemu je reč,
znao sam da predstoji još jedna duga,
neizvesna i iscrpljujuća noć,
čije će jutro,
po ko zna koji put,
kao sudija,
doneti odluku o pobedniku.
