Zoran Ilić
- poezija -
KAUČ 3.0
Sedeli smo te
sada već davne
‘69
u predvečerje vrelog
julskog dana
visoko gore
na devetom spratu
tog provincijskog grada,
čvrsto verujući
da smo baš mi
buduća metropola
novog svetskog poretka.
Sedeli smo
ispred crno-belog televizora
zatečeni iznenadnom posetom
dvoje mladih.
Nepoznati mladić se zvao Pol
ili Pavle, svejedno.
Za svoje vršnjake
u dalekom Birmingemu
on je bio Pol.
Njegovo ime zvučalo je svetski,
ali on - sedeći na kauču
i odeven sasvim obično:
čista, bela košulja,
pantalone, a ne farmerke,
kratko podšišan i obrijan,
nikakav savremen,
zapušten izgled -
nije ostavljao takav utisak.
Kao da ga tad aktuelni
flower-power pokret
nije ni dodirnuo.
Ćutao je.
Kako se na engleskom
kaže kauč
upitao ga je moj otac.
Kauč - ponovio je on meko,
zaneseno, kao neko ko je
iznenada probuđen iz sna.
Da, kako se kaže kauč,
ponovo je upitao moj otac
pokazujući rukom na ležaj.
Kauč - opet je Pol odgovorio.
Isto. Začudili smo se
i, za trenutak, zagledali
u njegove oči: one su bile
svetloplave,
slične našim, a, opet,
tako nepoznate i tako daleke,
kao ona mora na severu
sa čijih je obala on dolazio
i koja mi nikada
nećemo da vidimo.
***
KAUČ 3.1.
Iza kauča se nalazila paučina
i u njoj pauk.
Povremeno bi uspevao da uhvati
zalutalu muvu
i bio bi zadovoljan.
Mogao je da preživi
sakriven iza kauča.
Mi smo sedeli sa druge strane
tog sveta
i u kasno, letnje popodne
razgovarali sa nepoznatim mladićem.
Deset godina kasnije
do nas su doprle neke novosti o njemu:
otac mu je umro,
majka se preudala,
stariji brat se preselio u Južnu Afriku.
Njegov izbor su bili Kalifornija,
slikarstvo
i Jevrejka sa kojom nije imao decu.
***
KAUČ 3.2.
Sedeći na podu ateljea
prekrštenih nogu
i ravnodušno zagledan u sliku na štafelaju
koju je sinoć dugo i sa mukom slikao,
pomislio je:
Ta topla, vlažna utroba
nikada mi neće podariti sina.
Trenutak kasnije ni o čemu nije razmišljao.
Ležao je na podu opruženih ruku i nogu
i zagledan u jednu tačku na plafonu.
Ko stanuje iznad njega?
Skoro da je zaspao.
Ko stanuje iznad njegovog ateljea?
Tako su tihi, bešumni, kao i da ne postoje.
Njegova žena se zvala Linda
i bila Jevrejka,
on se zvao Pol
i njegov otac je bio Srbin.
U mislima sam ga
nazivao Džon-Pol Džons
i zamišljao kako, ponekad,
dok sunce zalazi
iznad zaliva San Franciska
melanholično udara dlanovima
po zategnutim kožama tam-tam bubnjeva
i nerazgovetno mrmlja:
Ovu civilizaciju treba razoriti,
ovu civilizaciju treba razoriti,
ovu civilizaciju treba razoriti…
***
KAUČ 3.3.
Povremeno,
u nejednakim vremenskim
razmacima,
od svog brata,
fudbalskog trenera
i bivšeg golmana
londonskog Totenhema,
Pol bi dobijao razglednice.
Pažljivo bi ih pročitao,
a onda čiodom pričvrstio
za zid ateljea.
Bio mu je potreban taj afrički pejsaž
jedno, izvesno vreme.
Zagledan u nebodere San Franciska
sećao se zajedničkog detinjstva
provedenog u radničkom Birmingemu,
u očevoj automehaničarskoj radionici.
Onda bi otišao do telefona
i pozvao svoju ženu Lindu.
***
KAUČ 3.4.
Bio je dečak kada je sa majkom
i starijim bratom
posetio domovinu svog oca.
Nekoliko sedmica kasnije,
kada su se vratili u Englesku,
u goste je došao očev prijatelj.
Posle nedeljnog ručka
dok su sedeli u vrtu, iza kuće,
on je upitao Pola:
“Šta si naučio u našoj Srbiji?”
“Da, setio sam se”,
odgovorio je Pol.
“Jednu pesmicu.”
I nasmejao se.
“Hajde, reci nam je!”
bodrio ga je očev prijatelj.
“Ja sam ja,
ti si ti,
on je on,
ti si konj.”
I ponovo se nasmejao.
Kada je očev prijatelj otišao,
Pol je od oca dobio batine
koje je godinama pamtio.
Nikada nije saznao
šta pesmica znači.
***
GDE JE SADA MARINA ?
Još se sećam
te plavokose devojke
i refrena njene pesme:
Ako želiš biću ja…
ali je više ne čujem na radiju,
ne viđam na TV-u…
Nedostaju mi njen osmeh,
glas, infantilni intervjui
u novinama,
kolor-fotografije
na naslovnim stranama revijalne štampe.
Želim da pratim njen pad,
lagano nestajanje.
Smeta mi,
ne prihvatam,
njen nagli nestanak iz mog života!
***
MISS KEY
Počeću ponovo
na isti način,
bez varijacija:
teško opisiv
i, iz sećanja,
izbrisiv pogled.
Kosa u plavo obojena.
Ljubav neobična,
rasplinuta,
fluidna.
Sterilna.
Zvala se Katrin.
U snovima neshvaćena
Lepotica Dana
u krupnom planu
i zagrljaju žigola.
U dnevniku: Miss Key.
Nedostajući ključ, rešenje,
više se i ne sećam koje misterije.
***
PROGRAMSKA PESMA
Trebalo je
sipati kiselinu
na moje uspomene
i razložiti
do atomske strukture.
Potom, izazvati hemijsku reakciju
i spojiti
na potpuno nov način.
Čije bi to
uspomene bile?
Novog, još nepostojećeg
čoveka budućnosti
ili davno postojećeg?
Na takav način
ne može da se piše poezija!
