Intervju VELIKO PREDSTAVLJANJE
Pesnik Nevena Starčević
Interju vodio Milan Mijatović
M: Na početku našeg intervjua, zanima me šta te je navelo da napišeš prvu pesmu i kada je to bilo?
NS: Prvu pesmu napisala sam u drugom razredu osnovne škole, bio je neki domaći zadatak u pitanju. Pesma je bila objavljena u školskom časopisu. Negde oko petog razreda osnovne škole počela sam da pišem ozbiljnije, više to nije bila samo igra reči, osećanja su preuzela glavnu ulogu.
M: Koju ulogu najbolje igraš: pesnika, studentkinju, mladu devojku ili nešto sasvim drugačije?
NS: Još uvek sebe ne bih nazvala pesnikom. Ne mislim da sam najbolja u nečemu. Težim da sve to uskladim. Težim nekoj ravnoteži. Za mene je to sreća. Ne volim da govorim o tome u čemu sam najbolja. Najviše bih volela da budem dobra onoliko koliko je potrebno u svakoj od ovih uloga, koliko sebi toliko i drugima.
M: Koja je osnovna ideja kojom se rukovodiš kada pišeš? Šta te pokreće da pišeš pesme?
NS: Sve me može pokrenuti da pišem, muzika, ljubav, radost, tuga, neki predmet, osoba, čak i neki događaji koji nemaju veze sa mojim životom, neki gest, reč… sve, baš sve.
M: Kako bi opisala tvoje pesme?
NS: Moje pesme i ja smo isto. Ja živim njih. One su najtajanstveniji deo moga bića. One su moja osećanja, strahovi, moji snovi, ljubavi, strepnje… sve što čini jedan zivot.
M: Kako usklađuješ običan život i potrebu za nečim višim od “običnog” života? Šta za tebe znači, biti pesnik?
NS: Ne mislim da sam ja nešto drugačija od ostalih. Ja samo svoja osećanja prenosim na taj način što pišem. Ona su deo mog običnog života i ta potreba da nešto napišem nije mnogo drugačija od potrebe za hranom i vodom. Pesnik je za mene neko ko samo uspeva da vidi nešto što drugi ljudi i ne pokušavaju da vide, a možda i ne žele da vide. Pesnik je neko ko živi ni na nebu, ni na zemlji… ni u snu, ni na javi. Pesnik se budi sa tugom i srećom koje uništavaju jedna drugu istovremeno stvarajući inspiraciju, večitu harmoniju čovečanstva. Čak nekada pomislim da je pesnik najtužnije biće na svetu, jer ne može da zažmuri, a i ako se to desi on zatvorenim očima vidi kroz osećanja. Ima onih ljudi kojima je sve prosto samorazumljivo… pesnik se uvek pita zašto je sve tako kako jeste, a onda nemoćan da odgovori sebi on luta u mislima i pokušava da rečima sklopi priču koja nikada ne može biti dovršena kao i njegov odgovor.
M: Da li si željna književne slave i popularnosti ili te vode drugačiji motivi?
NS: Mislim da to što mi danas nazivamo slavom i popularnošću nikako se ne može naći u književnosti, bar ne u ovakvoj kakvu ja želim da stvaram. Jedino želim da to što stvaram delim sa drugima i da učim od drugih koliko i oni od mene.
M: Šta misliš, koja je tvoja čitalačka publika? Za koga pišeš?
NS: Mislim da se u mojim pesmama može svako pronaći. Ja sam veliko dete. Mislim da svako može pronaći dete u sebi.
M: Da li pesnik treba da se bavi književnom teorijom ili da umesto teoretičara bude samo pesnik?
NS: Poezija nema veze sa znanjem. Poezija je dar. Ili umeš da oblikuješ svoje osete u poeziju ili ne.
M: Koliko u današnje vreme kompjutera, reklama, jurnjave za novcem, zabave i konzumerizma je ljudima potrebna poezija?
NS: Mislim da ljudima apsolutno ne treba poezija danas koliko god to zvučalo surovo. Vreme u kome živimo, vreme kapitala, reklama, ogoljenosti, vreme surovosti, brzine i trenutka, ne ostavlja mesto za nešto što je lagano i osetljivo kao što je poezija. Ovo je ipak samo vreme surovosti. Mi koji smo možda izuzeci, mi smo šareni pajaci ovog vremena.
M: Da li je pesnik po svojoj definiciji depresivan i melanholik ili je to nametnuti šablon?
NS: Videti nešto što drugi ne žele da vide, jer potiskuju realnost i patiti zbog te surove realnosti ne bih nazvala depresijom. Ali nekom temeljnom tugom i žalom bih. Pesnik je šarena suzica, on i u plaču vidi boje. Kod njega ništa nije crno, ali ni belo. Sve je samo igra reči i oseta, tuge i sreće. Ako to neki nazivaju depresijom, onda neka bude tako.
M: I za kraj, kakvi su ti planovi?
NS: Završiti fax, objaviti knjigu… i mnogo toga još. Ali mislim da to nisu planovi, ja ne podnosim planove… odnosno tu reč „plan“… zvuči poslovno : o) ovo su samo neke moje želje.
