Intervju VELIKO PREDSTAVLJANJE
Pesnik Enes Kurtović
Intervju vodio Milan Mijatović

- Tvoje pesme poseduju pečat surovog realizma. Obično se realizam u umetnosti vezuje za levicu, anarhiste, komuniste i uopšte ljude koji teže ka socijalnoj pravdi i boljem svetu od ovog kapitalističkog u kome živimo. Da li sebe smatraš levičarem?

Ako se radi o ljevici kako je u pitanju definisana, onda je to svakako moje životno opredeljenje. I u političkom smislu, na svim izborima podržavam lijeve opcije, mada se na toj estradi baš svašta proglašava ljevicom.

- U pesmi “Rođendanska pjesma za Farah a.r.” napisao si sledeće: “jebala vas vaša kancerogena poezija”. Da li to znači da poeziju deliš na dekadentnu i društveno angažovanu - revolucionarnu? Šta je za tebe kancerogena poezija?

Ta psovka nema veze sa nikakvim klasifikacijama poezije. To je jednostavno protest da ne želim nikakvu poeziju ako joj je cijena smrt mladih ljudi. Farah a.r. je svu svoju životnu energiju ulagala u pisanje, izdavaštvo i promociju pisane riječi, a to je u zemlji kao što je Bosna značilo i stalnu besparicu, nategnuto spajanje kraja s krajem, svakodneveni stres, bolest i preranu smrt. I onda se u momentu zapitaš čemu poezija, čemu knjige, kad nemaš živog čovjeka. Oni koji su poznavali Farah a.r. znaju o čemu pričam.

- Da li kao zastupnik realizma u poeziji i kao društveno angažovan pesnik, što se može zaključiti iz tvojih pesama, prezireš modernu poeziju i modernu umetnost (koje opet preziru novi realizam kao arhaično ponavljanje “socijalističke umetnosti realizma”) ili imaš drugačiji stav po tom pitanju?

Riječ “prezirem” je preteška. Ja bih radije rekao da takvu poeziju samo teško razumijem. Posljedično tome ne razumijem ni ljude koji pišu takvu poeziju. Mislim da je moderna poezija rastjerala čitaoce jer je od poezije napravila bauk, teško pronicljivo štivo dostupno tek rijetkima. Ja se ipak držim onog stiha Krinjickog “šta je poezija ako ne spašava narode i ljude”.

- Da li pesnik može da menja društvo u kome živi ili bar da postavlja neugodna pitanja kroz svoje stihove? Ti si veoma verno opisao bedu, sirotinju, posleratne godine, ispraznu omladinu i informatičko društvo u svojim pesmama. Da li osuđuješ, napadaš, zeliš da menjaš svet ili samo konstatuješ postojeće stanje?

Poezija je izgubila tu svoju ulogu zamajca društvenih kretanja jer nema kritičnu masu čitalaca. Objavio sam dvije knjige poezije koje nije pročitalo mnogo ljudi, imam blog stranicu (http://sektorg.blog.ba) koju dnevno posjeti dvadesetak “fanova” i to je sav arsenal naoružanja koji imam u svojoj borbi za promjenu svijeta. Istovremeno, to me i oslobađa da mogu provocirati, poigravati se sa dogmama i stereotipima do granica ekscesa, jer mi autocenzuru blokira misao kako napisano i objavljeno ionako neće ništa promijeniti.

- Kakav je osećaj biti pesnik na Balkanu gde se baš i ne ceni preterano ta vrsta postojanja?

Ja ne živim od pisanja, nisam dio zvanične književne scene, nisam član društva pisaca i ne doživljavam sebe kao pjesnika u tom nekom formalnom, da ne kažem estradnom smislu. To mi otežava pronalazak izdavača, učešće na književnim večerima ili festivalima, mogućnost neke šire promocije mog pisanja. S druge strane, takva situacija mi dozvoljava da nesmetano pišem, bez opterećenja, bez ograničenja, a Balkan je, bez obzira na sve, ipak jako inspirativan prostor.

- Kakav je osećaj živeti ovde, kada većina “normalnih” ljudi misli da su pesnici “čuknuti” ljudi koji su zreli za ludnicu, bolnicu ili bar ignorisanje?

Lično iskustvo: nikad u CV ne stavljajte podatak o broju objavljenih knjiga poezije, osim ako to nije baš prijeko potrebno. Potencijalni poslodavac vam to tretira kao oblik invaliditeta.

- Da li te izluđuje što poeziju niko ne čita a pesnika ima mali milion? Čak i da od tog miliona njih deset su pravi pesnici, zašto ih niko ne čita?

To me jednako izluđuje kao i to što postoji mali milon turbofolk pjevača, od tog miliona deset dobrih, ali ljudi ih, svejedno, sve slušaju. Ili da povučem drugu paralelu: vjerovatno postoje paleontolozi koji objavljuju vrlo vrijedne naučne radove u kojima otkrivaju nove detalje o procesu evolucije, ali te radove čitaju samo paleontolozi. Druga su vremena, poezija nikad više neće imati ulogu koju je nekad imala.

- Šta nam možeš reći o sebi? Hajde, želimo da znamo sa kim imamo posla. Sada je trenutak za tvoje VELIKO PREDSTAVLJANJE.

Na kraju svoje prve zbirke poezije “Zeleno na bijelom”, koju je sarajevski Omnibus izdao 2001. godine u podacima o piscu stajalo je da sam rođen 1969. godine u Arapuši (BiH), da sam diplomirao agronomiju u Ljubljani, da sam član SPRUNGa i da je sve ostalo sticaj okolnosti. Na promociji te knjige promotor je kratak životopis komentirao kao da pisci kriju detalje iz svog života. Ponukan tim komentarom, na kraju svoje druge zbirke pjesama “Friday Jihad Fever” koju je 2005. godine izdala Naklada Zoro, napisao sam tri stranice biografije koja vrvi raznim detaljima iz mog života, ali se ipak završava rečenicom da smatram kako je za čitaoca mojih tekstova sve to ipak nebitno.

- Majakovski, Cvetajeva, Silvija Plat, svi su digli ruku na sebe. Da li je pesnik sklon samoubistvu? Da li su destrukcija i melanholija, normalno stanje pesnika?

Ne bih to gledao tako crno, mada sam kukao kroz cijeli ovaj intervju. Recimo, pjesnik Dragutin Tadijanović nedavno je u Zagrebu umro prirodnom smrću u 102. godini života.

- Kako nastaju tvoje pesme? Koji postupak koristiš prilikom pisanja? Koliko razni pokreti u književnosti i umetnosti su imali uticaja na tvoje pesme?

Nemam neki ustaljeni princip. Ponekad uzmem neku običnu sliku iz života ili filma i dam joj skroz drukčiji kontekst. Po prirodi posla (poljoprivredno savjetodavstvo) puno sam na terenu, upoznajem ljude, događaje, sudbine, pa onda za volanom sve viđeno fermentira u stihove. A što se uticaja tiče mislim da se poprilično osjeti način pisanja nekih poljskih pjesnika.

- I za kraj, kakvi su ti planovi?

Preživjeti tranziciju. U međuvremenu, tražim izdavača za pripremljenu novu zbirku poezije. Je l’ neko zainteresovan? Cijena!? Sitnica.