Nina Blažević
- poezija -
LEPOM ČOVEKU
Moram postati tiha i neupadljiva
Jer ne želim da me prepoznaju!
Moram se prerušiti u svoju masku
Inače bi me mogli videti -
Tada bi svi znali ko sam!
Mogli bi me prepoznati i
Reći to čoveku lepog lica
Koji me inspiriše.
Zato menjam boju kose,
Zato se ograničavam,
Jer porađam ovu pesmu
Po kojoj ne želim da me
Prepozna onaj kome s leđa
Pritrčavam i hvatam ga za ruku
I držim ga za ruku
A da to ni sam ne zna.
Ne sluti jer sam prerušena.
Mudro sam zajmila oblik reči sa
Njegovih usana, umotala sam se u
Ukus njegovog jezika koji se
samo slušanjem može oprobati.
Poigravam od sreće sa bojom
njegovog glasa svaki put kada progovori
Jer očekujem neku jezičku vratolomiju.
Znam ja i ko je njegova inspiracija.
Iste smo reči uzimali od istog čoveka
Kome smo se verovatno oboje prerušeni
Prikradali, doticali ga brzim pogledima
krali hitro što je moguće ukrasti
tako pod maskom
A zatim se evo, sretosmo kao dva lopova
Samo on još ne zna da ja postojim.
Jer tek sad, ovom pesmom,
Hoću da ga iznenadim.
***
13
Ja i ti
smo Mi
što bi
sabirajući ulice
nogu pred nogu
okrznuli oblutak
vrhom cipele
unoseći se u njegovu
estetiku glatkoće
pod prstima
strpali ga u džep
i sačuvalli
za narednu priliku.
Ja i ti
smo Mi
što bi pod kapcima
isprepletene svetove
mrsili kao
od šivenja
končiće
a zatim ih tako
šarene grudvaste
spetljane
utkali u ovaj svet
izvan kapaka.
Ja i ti
smo Mi
što bi trepavicama
da dohvatimo sunca
u tim očima preko puta
a u stvari
golicamo obraze
jedno drugom
strepnjom iščekivanja
narednog poljupca.
Ja i ti
Mi smo i tada
kada ništa od toga nismo
znanjem one
zajedničke tajne
koju samo svako od nas
ponaosob
zna.
