Nevena Starčević
- poezija -
PESNIKU
hodam
po tananoj žici
propasti
pokušavam da prste zalepim
za nit
ćutim
plašim se
možda sebe
onda letim
i padam
i čekam
da udarim o stvarnost
probudim se
i nestanem…
***
Spavam
I tamo
Vidim ruke
Prste
Vrele usne
Neme…
Vidim tebe
Grizeš
Vratne žile
Grebeš
Umorna leđa
Moja leđa…
Vrisak otrgneš
Od mene
Ispiješ suze
Krv zalepiš
Za celo
Moje čelo…
Gubim
Poslednji jauk
Tišina
I volim te
Moje volim te…
***
htela bih
da ti dam
i ruke
i stopala
njima istovremeno
dodirujem
oblake i travu…
htela bih
da ti dam
svoje prljave osmehe
svoje iscepane haljine
i bezobrazne oči…
možda bih ti
poklonila
i nekoliko reči
onako
dok prolazim
pored tebe…
evo nudim ti
i svoju kosu
miriše na trešnje
i obraze blede
i neke knjige
i neke pesme…
nudim ti
tihe reči
u noći
muziku mesečevih pipaka
i toplu kožu
bez tragova…
kada pokupiš
sve to
što ti dajem
prospi me
u hiljade oseta
i odlazi…
***
Sakupljala sam
Drangulije tvoje
Po snu svom
Neke čudne
Prljavo lila perle
I žute
I smeđe…
Neke konce
Na kojima vise
Obešeni
Poljupci moji…
Nađoh i jednu maramu
Od pene
I dva, tri
Izgubljena sna…
Jedne čizme
Kojima smo
Koračali
Kroz blato
I ulice
Koje bazde
Na krv…
Pokupih prstima
I čarape
Stare
I jednu lampu
Kojim si posmatrao
Istinu…
Tu beše
I balon
Šareni balon
Koji si naduvao
Potom bušio
I opet sastavljao…
Neke čudne
Prosute
Sate nađoh
Par suza
Na prozoru
I zbogom…
***
U SMRTI
Neki
Čudni
Zidovi me
Okružili…
Mutne slike
Na njima
Otisak šake
I pepeo snova…
Lik
Iskrivljen od bola
I čudna slova
Velika
Crvena…
Neke misli
Sive
Me okružile
Kiše
Ribe
I ptice ogromne
Šapat stiha
U potpunoj tami…
Neki mravi
Mile mi
Po telu
Nemoćna sam
Šakom
Da ih
Smrvim…
