NOVI ŽIVOT POZNATIH SLIKA
Piše Čedomir Ljubičić
( Ivan Lalović : „ Stara Barka“ . Izdavač : Brankovo Kolo – Sremski Karlovci , 2007)
Zapis svetla, kao osnovna definicija fotografije , svoju snažnu, koloritnu upečatljivost sažima i multiplicira i na onim objektima opažanja koja, naizgled, nemaju nikakve veze sa fotografijom, tj. onom vrstom ovekovečenosti koja će mladost prvotnih emocija, protokom vremena, prevesti u zrelo doba složenog sistema emocionalnosti.
Opisana u starom veku od Aristotela, kamera opskura je naročito u vreme renesanse pa nadalje služila slikarima i arhitektima kao pomoćno sredstvo u prenošenju crteža iz prirode. Njom su se služili, u slične, crtačke svrhe i pioniri fotografije. Oni su poznavali principe optičkog prenošenja slike iz prirode pomoću svetlosti, ali je svaki na svoj način nastojao da sliku fiksira i sačuva je zauvek. Predistorija fotografije je, u najvećoj meri, zbir eksperimenata urađenih u nameri da se pronađe odgovarajuće hemijsko sredstvo kojim bi se slika ustalila.
Da bi se zaustavili i uknjižili najdrhtaviji fotoosećaji promičućih života, prizora, opsena, poigravanja, haluciniranja, odzvanjanja, evociranja, priželjkivanja, ravnodušja i trpeži nije potreban fotograf. Nisu potrebne ni mokra ni suva ploča . Ni celuloidni film. Potreban je senzibilitet za prostornovremensku stvarnost.
Decenijska pesnička prisutnost i, još više od toga, pedantna religiozna i meditativna posvećenost poeziji učinila je da jedna samosvojna pesnička konstitucija ličnosti sa samo deset prstiju metafore i percepcije izgradi autentični način pevanja darom za izmeštanje svakodnevno prisutnih prizora u red slika koje privlače pažnju lucidnom upotrebom boja koje ne poznaje industrija ali koje baštini metafizika.
Šesto poetsko ostvarenje beogradskog pesnika Ivana Lalovića (Beograd, 1975) STARA BARKA u izdanju Brankovog kola iz Sremskih Karlovaca donosi fino ulančani splet preciznih, poentiranih metafora, dubinski domašaj osluškivanja, koncentraciju pažnje na vizuelne simbole i dinamizam slike.
Slike koje su uspele da sa samo deset prstiju matafore i percepcije stvore uzbuđujući mikrosvet svetlom zapisanih titraja života i post festuma, započinju kišom. U biblijsku barku stale su dve tvrdnje. Tvrdnja da je Bajronova poezija tužna a Lamartinova nežna. U barci su još i sve one životinje koje manifestaciji tuge i nežnosti daruju intuitivnu punoću : pesme, penkalo i cigarete.
Atmosfera u pesmi Pozorište možda i najjasnije otkriva svojevrsni Lalovićev talenat da vizuelnu ravnotežu između doživljaja i događaja nadgradi i ustoliči u trajnosti koja nosi preispitivanje, u pouzdanu postojanost sa potrebnom količinom gneva izbegavši konačnost, na zatvarajući vrata opozitnom viđenju iste slike.
Teško da je ikada postojalo ljudsko biće koje se bar jedanput nije zagledalo u nebesa i uputila mu pitanja koja svakome padaju na pamet i koja su, samo zbog toga, velika i večna. Svaki taj zagledani zapitanik mogao je, a i najverovatnije je da i jeste, istkati isti onakav sled zapitanosti kakav je umrežen u pesmi Slepilo.
Uplašili ste se zmije? Ništa neobično! Podsetite se svog prvog straha te vrste u pesmi Zmija . Šušnuće iznenada u grmu uspomena . Na suncu teši led u nutrinama.
Lalovićev osećaj za impulse slike u knjizi STARA BARKA bio bi blago zasenčen da u njega nije unešena melodičnost praiskonske potrebe za igrom, pokretom, skokom i usklikom. Melodičnost obogaćena kompozicijom analitičkog trenutka.
Truba, u istoimenoj pesmi, uslišava molbu da suzi našoj nikada ne nađemo roditelja. A zar je drugačije i izvan pesme?
Pažljivom posmatraču, svakako, neće promaći činjenica da se ni među veselim i razlepršanim dokumentarnim fenomenima ne može izbeći, bar, prizrak potištenosti, priziv osećanja koji napore i nadanja dovode pod okrilje upitnih znakova.
Pesma Kuda sa ovim barjakom nudi sliku čoveka u sedećem položaju, na bregu za razmišljanje . Kraj nogu barjak. Ni za svatove ni za povorke .
Lalovićev iskren i, nadasve, zreo i razložan razgovor sa antipodnim detaljima i njihovom zlatnom pozadinom dokazuje veoma uspešnu pesničku prekompoziciju u okviru malih svetova za koje treba imati strpljenja i takta.
U pesmi Slogovi ćutnje, brzinom koja nije površna i koja niti preskače niti zanemaruje, pesnik transponuje inokosno u širinu, na horizont, na milost i nemilost ogoljenim prostorima snalaženja na vetrometini , na nišanu nikad zadovoljenog usuda.
Poetska izražajnost Ivana Lalovića je od njegove prve knjige pesama Skrovište (iz 1997.) bila jasna, prijemčiva, sistematizovana, koloritna, harmonična, utkana u jezičku sveprisutnost ali i sasvim dovoljno izdignuta iznad opšte upotrebe lingvističke makrobiotike, lišena posne hrane filozofije jezika. Tradicija takve izražajnosti je u knjizi STARA BARKA nastavljena i unapređena mogućim nadahnućima grupa i pojava kojima se obraća. A obraća se: vodi, zmiji, avgustu, porazu, prokletoj Jerini, Holivudu , Banovom brdu, Belisi dok recituje, ulici prote Mateje, jutarnjoj kafi, gradskom prevozu, Vislavi Šimborskoj, Andriću i Krleži.
Zbirka pesama STARA BARKA je knjiga u kojoj čvrsta isprepletenost odraslog i deteta prepoznaje čitaoca i vodi ga onom vrstom neizvesnosti ishoda sa kakvom se sreću putnici na barkama u sred nemirnih voda. Takvim zebnjama ugledanje svetonika jeste uteha ali nije i pomoć. U stihovanim proputovanjima kroz nemirne vode značaj svetionika je umanjen koliko i zaziranje od ljuljanja, propadanja, prevrtanja, poniranja.
Čemu uzdržanost od „mačijih očiju“ fotografisanih kada već Mačke komadaju eksperimentalnu poeziju i kada ekspozicija, ma kakva bila, ne može uticati na fotografiju na kojoj se lepo vide nova mora za stare barke. Takvim fotografijama nisu potrebni ni fotograf ni megapikseli. Potreban im je pesnik.
