Zorica Salijević
- poezija -
IZMEĐU DVE GODINE
Noć se spustila na grad,
Grad se spustio u moje srce,
A srce se spustilo u neku dubinu ,
Dublju od Severnog mora.
Između dve godine,
S nestrpljenjem čekam otkucaje sata.
Između dva životna doba,
Čekam da me se neko seti.
I strahujem.
Šta ako su me zaboravili ?
Šta ako …
Onda kako ?
10, 9 … 5… 2… 1 …
Stiže Nova s novim nadama,
I novom željom da ovog puta
Bude bolje, ali zaista !
I zamišljam moj grad,
Moje drage ljude i pitam se :
Šta li rade, gde su ?
Pevaju li naše pesme ?
Znam da se to nikako ne sme ,
Ali tugujem u prvom minutu Nove,
Isto i još jače kao što sam
U poslednjem minutu stare.
I stižu poruke, jedna za drugom.
Stiže ljubav koja sklanja strah.
Zastajem na sred ulice i čitam
Dok se tuga meša sa srećom.
***
NOĆAS
Noćas je gorelo nebo nad jezerom
Slanim od mora.
Noćas je gorelo moje telo od
Ne uzvraćenih čežnji.
Moje grlo bilo je suvo,
Od žeđi za njim.
Noćas je gorelo moje srce,
A on je bio tako daleko.
Srce je izgorelo zajedno sa nebom,
Noćas sam izgorela i ja za njim.
