Violeta Milićević
- poezija -
DODIR
Dodirne me nekad
i muzika neodsvirana,
i reč nekazana,
i ples neodigran,
i želja neostvarena,
i čovek netaknut ženskom rukom…
I zapitam se
zašto postoje
oni što druge ne dotiču
ni željom,
ni igrom,
ni rečju,
ni zvukom…
Zar žive da bi bili mrtvi?
***
VRTEŠKA
Svanu ta jutra koja se žele,
dođu i dani koji se smeše,
ali za njima i noći idu…
I tako ukrug…I ono što beše
opet će biti…Jedino mi dođemo
jednom, i samo jednom odemo, tužni,
sa ovog sveta koji se kreće
večito istim stazama kružnim..
I tako sve se u istom krugu
oduvek i zauvek, bez prestanka, vrti:
dođeš pa odeš i ti ko drugi.
Vrti se, vrti vrteška smrti.
***
OTKROVENJE
Hajke su pokrenuli na sve ljude!
Gone ih ko divljač, vešaju, sude,
ko da su dobili sva ovlašćenja
od četiri jahača iz Otkrovenja
da čiste zemlju od sveg što gmiže.
Da l` zna šta radi onaj što vadi
srce iz grudi drugom čoveku?
Zar ne zna da onaj ko tikve sadi
sa Nečastivim il` sličnim njemu,
i sam će na isti način mreti?
Kom se to sveti, ko bez pameti,
čovek što svuda i u svemu
tek zlo nalazi i iznova traga?
Dosta je bilo! Za Boga il vraga?
Vreme je pomora ili spasenja!
Lista se knjiga Otkrovenja…
***
TAJNA
Ljubav to nije, već potreba bolna
da volim nekog ko je daleko,
ko istu takvu potrebu ima -
da samo misli na njega neko,
i samo mišlju da dokaz daje
da je prisutan i tamo gde nije,
da želi i ono što ne želi,
da nekom otkrije i ono što krije
od sebe samog i od ljudi
koje susreće svakoga dana,
da samo nekom posebnom kaže
tajnu što ostala je nekazana.
Ta tajna jača je od svake želje
za tuđim rukama koje nas grle:
Živim nas čine jedino žudnje
za nedostižnim, neumrle.
***
ŽUDNJA ZA LEPOTOM
Lepotu samo imale su
dok su drhtale, lomne u struku,
travke što svoja vita su tela
izvile da poglede tvoje privuku.
A tvoje oko žudelo je
da po nebeskim morima roni.
Zanesen, nisi ni mogao čuti
kako se orila po vasioni
pesma što travke je gromoglasno
pevahu, pa se stišaše smerno.
Slepo i gluvo ostane za nas
sve što je lepo neizmerno.
Čekanjem lepote umorene,
zemljici tela predale su.
Zemlja ih žudno prigrlila.
Lepotu samo imale su.
***
POSLEDNJA IGRA LEPTIRA
Poslednja želja tog leptira
beše da strasno, kao čigra,
još jedan ples sa svetlošću sveće
u magnovenju bar odigra.
Al kad se približi sveći sasvim,
i kad zaigraše, meka ko svila,
sva ustreptala, njegova krila,
plamen se razvi, i sva ta sila
izvi se u trenu, a zatim zgasnu…
O, željo, iskro večnog nemira,
svojom si snagom ugasila
iskru života tog leptira!
***
IGRALI SE KONJI VRANI
Ne zaboravih neke drumove tela
i svuda po njima utočišta
za ruke, ognjene vrance, što jure
od pribežišta do pristaništa.
Kome ste hrlili, o konji vrani?
Ko li dizgine drža u ruci,
kad juriste, ustreptali i nasmejani,
ka svakom svratištu ko prema luci?
Te prividne luke rudnici behu
iz kojih izneste poluge zlatne
kojima drumove popločaste,
onako žudne i podatne.
I odjuriste, u galopu,
ka nekom novom pribežištu,
a drumovi pamte svaku stopu
i topot milošte još uvek ištu.
Na vama tek zlatna prašina osta,
i zbog nje nekad život mi ceo
izgleda kao rudnik zlatan
iz kojeg niko nije izneo
ni jedan jedini gram bogatstva
čija je vrednost basnoslovna…
O, divni vranci, vaša je snaga
- želja neutažena i izazovna
koja vas vodi uvek napred,
u neka nova pristaništa,
dok vaši tragovi drumovima
ostaju jedina utočišta.
Sred starog druma još se zlate
tragovi što vide se iz daljine.
…Kako se igraste, konji vrani!
…Na drumu tragovi zlatne prašine.
