Intervju VELIKO PREDSTAVLJANJE
Pesnikinja Sanja Medar
Intervju vodio Milan Mijatović

* Draga Sanja, kakav je osećaj biti pesnik na Balkanu gde se baš i ne ceni preterano ta vrsta postojanja?

Tačno ne ceni se. Previše frustracije stvara egzistenciju za odustajanje. Ali možda baš zbog toga, u meni se se stvara neka vrsta inata. Smatram da u našoj zemlji, Balkanu postoji veliki broj talentovanih ljudi, samo što je velika šteta što niko ne obraća pažnju na talentovanost.

* Kakav je osećaj živeti ovde, kada većina “normalnih” ljudi misli da su pesnici “čuknuti” ljudi koji su zreli za ludnicu, bolnicu ili bar ignorisanje?

U početku sam bila zbunjena, ali sada sa sigurnošću mogu reći, bar što se mene tiče da postoji nerazumnost, ali sa druge strane i velika doza podržavanja. Smatram da je svaki čovek ekstremista, samo što neki ljudi imaju hrabrosti da to pokažu.

* Da li te izluđuje što poeziju niko ne čita a pesnika ima mali milion? Čak i da od tog miliona njih deset su pravi pesnici, zašto ih niko ne čita?

Pošto sam student književnosti, u globalu me izluđuje ljudska nezainteresovanost za knjige. Poezija je prelepa ljudska komunikacija,nažalost prave vrednosti se gase a među njima je i poezija. Ljudi ne zele da slušaju, gledaju ili čitaju bilo šta što zahteva bilo kakvu dozu razmišljanja, ali sa druge strane postoje ona druga grupa ljudi koja još uziva u svim vrstama umetnosti.

* Šta nam možeš reći o sebi? Hajde, želimo da znamo sa kim imamo posla. Sada je trenutak za tvoje VELIKO PREDSTAVLJANJE.

Poeziju sam počela da pišem u osnovnoj školi, ali mislim da si moje pesme dobile na “težini” od moje šesnaeste godine. Završavam roman pod nazovim “Bulevar zalazećeg sunca”. Bila sam i nastojim da budem učesnik na knjizevnim festivalima, kao što se prošle godine to i obistinilo. Pišem metaforičku poeziju, i sebe svrstavam u ljude koji su ne prilagođeni i zato su mi Romantičari toliko bliski.

* Majakovski, Cvetajeva, Silvija Plat, svi su digli ruku na sebe. Da li je pesnik sklon samoubistvu? Da li su destrukcija i melanholija, normalno stanje pesnika?

Pesnici jesu skloni samoubistvu, ili bar misle o tome. Ali ne treba osuđivati, jer okolina, društvo dosta utiču na takvo devijantno ponašanje. Za te ljude to je nekakva vrsta utehe. Kod pesnika razmišljanja i osećanja dosta variraju. Ali da nema destruktivnog i melanholičnog razmišljanja ne bismo imali ovako dobre pesnike, bilo da su mrtvi ili živi. Baš takva osećanja su glevni pokretač za stvaranje dosta kvalitetne poezije.

* Kako je nastala pesma Bela buka? Šta nam možeš reći o tvom osećanju samoće i o doživljajima koji su opisani u ovoj pesmi?

“Bela buka” je nastala u jednom dahu. Lična je pesma,a inspiracija su ljudi koji su svojim ponašanjem dosta uticali na mene. Sećam se da je stih “Daleko se čulo zvono koje ostavlja otvorenu savest”, nastao kad sam prolazila pored Hrama, i zvonila su zvona i tada se u meni javila neka vrsta opominjanja. Samoća je za mene indivudualna, jedinstvena i volim da je preguram sama. Volim tišinu,i baš zbog toga ova pesma ocrtava moju melanholiju, bes i negativna razmišljanja o okolini. I kao što sama pesma kaže na kraju “a savest je ostala da leži duboko u njoj”, i ostala je, jer savest je ta koja dopire do razuma.

* U pesmi Večnost se prepliću istorija, mit, religija i lični odnosi dva bića. Koliko zapravo religija ili uopšte pojam boga i hrišćanskog morala igraju ulogu u ovoj pesmi? Da li si religiozna?

Religiozna jesam, ali ne baš u tom domenu da idem u crkvu, da postim, da se pričešćujem. Verujem u Boga, ali sa suzdržanošću. Tačno u pesmi se prepliće ljubav i vera. Ljubav između dvoje mladih i ljubav Hristova prema narodu koja ga je nagnula da se žrtvuje. Bez obzira koja vrsta ljubavi je, ona zahteva neku vrstu požrtvovanosti. Moral je u svakom čoveku,a moja vrsta moralnosti je naznačena u pesmi.

* Kako nastaju tvoje pesme? Koji postupak koristiš prilikom pisanja? Koliko razni pokreti u književnosti i umetnosti su imali uticaja na tvoje pesme?

Moje pesme nastaju vrlo brzo. Po neki put stihovi se sklope za trenutak,i napišem veći broj pesama, a po neki put stihovi jednostavno ne izlaze i desi se da nedeljajma ne pišem. Ne pišem pesme “e sad ću da sednem i da napišem nešto”, i smatram da takve pesme nemaju osećaja i pravu vrednost. U početku nisam obraćala pažnju na stihove, znake zareza i postavljanje stihova u ravnotežu. Pošto produbljujem svoju vezanost za knjizevnost, sada pazim na formu i na smisao značenja reči koje zapisujem. U svakoj epohi mi se po nešto dopada. Najviše mi odgovaraju Romantičari i Simbolisti, zbog senzabiliteta. Ali najveći uticaj na mene je imao i dalje ima Milan Mladenović.

* I za kraj, kakvi su ti planovi?

Planovi su mi da izdam knjigu poezije, da završim roman i izguram studije. Ali nigde ne žurim,ima još vremena.:)