Gordana Vlajić
- poezija -
OD NOĆAS
Ovo bi mogla da bude mirna noć.
Kada bi utihnule žabe.
Kada bih iskoračila
iz svakodnevnog nedogađanja
moje periferije uz smutnu reku.
Kada bi jedna…
da, jedna žaba samo
prišla,
prepričana,
da je raščinim poljupcem.
Da odmah potom,
pretvorena,
legne uz mene.
Da mene čuva od mene.
Da mi utre neiskaz sa prepona
da mi šakama opkoli grudi
da mi jezikom razbukti utrobu
a pogledom da mi utre strepnju.
Da mi jedne ne ovakve noći,
uzme dušu zavedenu spokojem
koji nosi pregršt obećanja.
Ali, ne čujem stihove
koje bih možda umela zapisati,
ne čujem
od ovolikog
kreketanja
koje dopire
sa smutne reke.
Ja znam,
moj ljubavniče i prijatelju,
da ti ove noći ne čuješ žabe.
Pa ipak se usuđujem
da te obmanjujem
sočnim rečima
rođenim među kreketavim žabama,
da te uznemiravam
miomirisnim ništaznačnicama
obremenjenim
izmišljenim tišinama.
