Ana Stjelja
-poezija-
SNOVI
Kuda to jure podivljali snovi
kao da beže od nemani neke
kao da naslućuju neki život novi
neke svetove, čudne i daleke.
Gde li se kriju strahovi i treme?
kao da su načas nestali bez traga
možda čekaju neko drugo vreme
ili ih je, možda, nadmudrila snaga.
Šta reći za srce, hladno kao stena
kako li se ono pretvorilo u žar,
kad od rebra posta prva žena,
to promeni svet, od gospoda dar.
A, tek ruke, što behu tako slabe,
zašto li je svakoj ogrubeo dlan
sad su tako čvrste, gotovo da grabe
prate jedan znak, samo njima znan.
Usne se pomiču više nego pre,
reči što se nižu mudrosti su prave
sad priznaju da ne znaju baš sve
to je samo prošlost jedne lude glave.
Ni duša ova nije više prosta,
u ljušturi se svojoj sama sad veseli
ona ne prima nepozvanog gosta
i nikom se ne da, a mnogi bi je hteli!
I snovi moji stare, oni vreme leče
beže što dalje, neka ih sad,
dok prošlo i sadašnje usnuli ječe
možda im buduće utoli glad!
(iz zbrike Eden & Had)
